Од Васкрса до Васкрса: Крваве и свете српске годишњице

Сустижу, како април пролази, све једна другу, крваве српске годишњице. Тужне и крваве, трагичне, тешке и страшне а опет и свете и светле, опомињуће, све једно страдање веће од другог, једна опомена страшнија од друге, проливена крв света и светија од оне која је пала и пре и касније, све један дуг већи од другог.

Свака годишњица на тамјан мирише, свако страдање још један олтар и једна задужбина, још једне рајске двери.

А, је ли све баш тако, овде и данас, код нас и међу нама? Памтимо ли или више заборављамо, јесмо ли достојни или нам је чешће свеједно? Шта ћемо оставити онима који долазе иза нас, сећање, поштовање, заборав можда који је грех још гори од оног што нам је урађено?

На данашњи дан пре 24 године убијена је Милица Ракић. Детенце је имало само три године кад га је пресекао гелер распрскавајуће НАТО бомбе док је седело на ноши у купатилу.

Данас, на годишњицу, причамо о злочину, непојмљивом, тешком, стравичном, сећамо се, а, јесмо ли јуче, прекјуче, хоћемо ли сутра, прекосутра, за седам или за месец дана, за десет или двадесет година… И о Милици, и о свој оној дечици, побијеној, којој још ни имена нисмо пописали. И овој коју су сад страдала и оној која су остала по јамама, на згариштима цркава, по шумама, поред путева…

Зашто подсећати не само данас, него и сутра, прекосутра? Зашто стално сејати семе незаборава, стално изговарати реченицу – „Да се не заборави“?

Можда и зато смо као народ склони да заборавимо, а кад заборавимо онда нам се понови. И још зато што на данашњи дан у кући Ракића у Батајници код Београда није убијена само Милица, убијени су снови и њени, они мали, мајушни о мајчином загрљају, о очевој љубави, и њених родитеља, и њихове наде, убијене су и све луткице мале Милице и играчкице разбацане по њеној соби. И зато што је она бомба која је пала поред њене куће и њу убила могла да падне на свако дете, овде, код нас.

Можда зато што је и свакоме од нас, тог дана одаслана порука не први пут, не последњи, да они имају право, право да нас убијају, да на нас бацају бомбе, да нас кољу, вешају по Мачви, бацају у јаме, пале живе по нашим храмовима, да имају прави да нас сабирају по логорима, изгладњују до смрти, а ми да имамо право да чекамо њихове бомбе, каме и вешала, да немамо право ни на сећање, да је њихово право јаче, веће, да оно има предност над сваким нашим правом. Зато што су они – они, а ми смо ми, недостојни њих, њихове културе, њиховог богатства, њихових живота, сјаја, њихове традиције, свега њиховог.

И зашто још и ваља и треба сваког априла и сваког Васкрса и сваког божијег дана подсећати на смрт Милице Ракић?

Можда и због оног Аустријанца, Гинтера Ферлингера, што тек ликом подсећа на човека, који је, нема томе ни пар недеља на свом Твитер налогу тражио да се уклони споменик и Милици Ракић и деци страдалој у бомбардовању Србије јер тај споменик представља „мрско извртање чињеница“.

И због њега, а није он једини који тако мисли и говори, пише битанга, сваког априла и сваког Васкрса, сваког дана, треба подсећати на злочин, на Милицу Ракић.

„Докле год српски, па чак и неки аустријски политичари са екстремне левице и деснице подржавају такво мрско извртање чињенице, јасно је да Аустрија и Срби остају колевка европског антиамериканизма и антинатовског расположења. Позивам да се овај споменик одмах уклони“, написао је несрећник и знао је шта ради и шта пише, поручује.

На споменику на Ташмајдану који кроз лик Милице Ракић симоблизује смрт све деце побијене по Србији 1999. године НАТО бомбама стоји тек порука „Били смо само деца“.

И шта та порука значи Ферлингеру? Ништа. Шта значи оним његовима који су исти као и он – ништа! Важније за њега, а није он једини који тако мисли и говори, јесте да Европа остане колевка „американизма натовског расположења“.

Шта њима значе наша деца?

„Знам, досадан си више са тим годишњицама“, каже ми ових дана познаник кад га, кад се чујемо телефоном или видимо, подсетим на неку од крвавих српских годишњица.

„Чему стално подсећање, знамо, научили смо. Нека мртвих нек у миру почивају. Уче деца у школи о томе, ено споменика Милици у Ташмајданском парку. Чему више то враћање у прошлост. Од тога се не живи. Само ширимо мржњу. Па, деца нам одоше тамо код њих. Нема народа у Европи који је толико окренут прошлости“, почне ми набрајати „чињенице“ у своју корист.

„Па, можда у Европи нема народа који има оволико годишњица“, велим му и ту прекинемо расправу.

Не вреди. Свако остане при своме.

Пре три четири дана биле још неке априлске годишњице. Тужне и крваве, трагичне, а свете и светле. Равно 24 године како је на Кошарама, у рејону Маја Главе погинуо водник Иван Васојевић, из Сјенице родом. Оставио је кости док је из рова извлачио свог рањеног војника. Војник је преживео, остао да сведочи о Ивану и његовој храбрости.

Пар дана пред његову смрт, на гранични камен Ц4 на Кошарама који је са 12 војника бранио Васојевић насрнуло је 300 терориста из неке специјалне јединице УЧК. Иванов претпостављени сведочио је касније како је Ивану наредио да се повуче мало унатраг, и да затим, пред јаким непријатељским снагама, ако крене озбиљнији продор, повуче своју десетину на резервни положај, да не отвара ватру без преке потребе, да стрпљиво чека појачање.

Десетак минута касније, сведочио је Иванов претпостављени, преко радио везе чуо се водников глас, припремао је својих дванаест војника за јуриш… Чуло се потом једно громогласно: „Ураааа“, Иванови старешине, војници негде на другим линијама, лево и десно, у рововима, као у „најлуђим филмовима“ слушали су уживо јуриш њих 13 на 300. Салве плотуна и бомби. Прса у прса, око у око, бајонет на бајонет… Као плаха летња олуја.

Онда је наступила тишина, трајала је дуго и предуго. „Сви наши су изгинули“, стрепели су мало даље Иванови старешине, војници на линији лево и десно, све док се Васојевић није јавио, рапортирао – „сви смо живи, имамо једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели повукли су се дубоко преко границе, нисам извршио наређење о повлачењу, али јесам их неутралисао у противнпаду“…

Годину касније, један од Васојевићевих сабораца, Драган Грубић испричао је да га је све то што се тада, на Велики петак, дешавало на Кошарама подсетило на Христа и 12 апостола, на „водника Васојевића и њих дванаесторицу“.

Тек који дан је прошао и од годишњице смрти Предрага Пеђе Леовца из Пљеваља, на Кошарама, 1999. године.

„Пеђа Леовац се више на жали, он се сада слави. Њега ће да жали његова породица, а ми остали треба да га славимо“, рекао је недавно, подсећајући на јунака, Душко Шљиванчанин, тада командант 53. граничног батаљона.

Пола године пре погибије, на Свету Петку 1998. године Леовац је у борби са албанским терористима у рејону Кошара тешко рањен, крушум му је прошао кроз вилицу, лице скоро унакажемо гелерима…

„Био сам на левом крилу батаљона кад ми је јављено да је рањен. Требало ми је 45 минута да дођем на лице места. Кад сам дошао већ је био пребачен за Београд. Никада нећу заборавити да ми је тада војник дао један крвави папир на коме је био распоред мина, и написао ми је на том папиру да водим рачуна куда да се иде да неко не би страдао“ – исприча је недавно командант Шљиванчанин за портал ИН4С.

После рањавања, отац Миле Предрага је нашао на Војно-медицинској академији у Београду, завијене главе, а када је мајка почела да га моли да остане, да се опорави, да се не враћа на Косово, одужио је свој дуг отаџбини, чула је одговор: „Ако се не вратим, мајко, ко ће сачувати ону децу горе?!Ону децу горе…“

„А и он сам је још био дете, једва 24 године у њему, премало за гроб, довољно за вечност… Са животом се већ био опростио, не онако како то кукавице чине умирући по сто пута на дан, већ како крви Газиместана, Мојковца, Кајмакчалана…доликује- прежалио је себе да више ни једна мајка не зажали за сином“, сведочио је не тако давно Предрагов отац Миле Леовац.

Неколико месеци касније Леовац се вратио својима на Кошаре.

„Био сам изненађен и прва реченица ми је била откуд ти? Зашто си дошао? А он ми је само одговорио, а кад ћу да дођем ако не сад…“ – испричао је командант Шљиванчанин.

Два месеца касније, зауставио га је непријатељски куршум у јуришу, у акцији код граничног камена Ц4.

„Ујутру у четири сата, звонце је притиснула рука официра. Ја сам скочио и отворио, а њих четири, пет униформисаних људи кад сам видео све сам знао. Нисам имао потребе да питам шта је било, само сам питао да ли се намучио и да није остао заробљен мртав“, кроз сузе је недавно испричао отац јунака, Миле Леовац.

После је командант Шљиванчанин узео Предрагову пушку, целивао је и предао оцу хероја. После је и караула Шула код Пљеваља добила Предрагово име, а кад је био референдум о независности Црне Горе спомен плоча је скинута, све то је тешко је пало Предраговим родитељима.

А како и не би.

„Пеђа Леовац је чист изданак јунаштва и патриотизма. Ми нисмо правили калкулације ни у чему. Знали смо циљ, своје задатке и не жалим ни за један тренутак, нити секунд проведен у најтежим људским условима, у рату. У рату се дешава све најгоре, али ја сам тада упознао најквалитетније и најхрабрије људе који до тада у мени постојали само у песниковој фикцији. Пеђа Леовац је управо један од тих људи који нам је бастион и светионик за све младе људе који се осећају патриотама и који осећају да је њихова држава нешто што треба бранити и чувати“, испричао је новинару ИН4С Предрагов саборац Предраг Булић.

Како одмиче април ређају се крваве, а свете и светле српске годишњице. И оне априлске и пре тога оне мартовске и августовске, и јунске, и заборављене и оне које се у трајнијем сећању. Годишњице које опомињу. Сећање на људе који су крвљу плаћали своју реч, своју част, положену заклетву, дуг прецима.

Јесмо ли достојни, данас и овде, вредни тих жртава? Јесмо ли тврде вере као Иван и Предраг?

На то питање тек ћемо давати одговоре. Питања су већ пред нама, ено их, избијају сваког дана.