Од Отпора до Канваса: Како је Србија постала извозник обојених револуција?

Група младих људи, махом студената, седи окупљена у једном београдском кафићу и прави план да са власти сруши председника државе. Незадовољни су како живе, режим им није добар и желе да промене систем.

Један од њих скицира црну песницу, а већ неког следећег јутра цео град ће осванути ишаран том сликом. Две године касније председник ће бити смењен са власти захваљујући овим младим људима који су само хтели бољи живот.

Због њих који су се хумором, цвећем на тенкове и шареним рекламама борили против режима, режим је и пао.

Како лепа бајка за успављивање, али као и све бајке, поприлично неистинита.

Отпор од почетка био подухват америчке тајне службе

У тренутку када се ова „бајка“ одвија, односно у времену политичких превирања у Србији покрет Отпор је имао одборе у 168 места, што није имала ниједна странка. Имали су пропагандни материјал, два милиона иштампаних налепница „Готов је“, канцеларије и плаћене телефоне.

Одакле самоорганизованим младим људима новац за све то?

Било је то време када нисмо у довољној мери познавали колико су обојене револуције организоване, добро припремљене и финансиране, каже за РТ Балкан некадашњи официр Контраобавештајне службе (КОС) Љубан Каран.

„Искористили су то што су државу економским притисцима и санкцијама довели у тешку ситуацију коју су приписивали државном руководству“, појашњава наш саговорник.

Тада је почео принцип који се понавља свуда у свету – немамо ништа против народа према коме је усмерен преврат, него желимо чак да помогнемо, али смо против председника државе.

„Онда када се преврат изврши постане јасно да је акција све време била усмерена против државе, али тада буде касно. Чак и они који су били укључени у те борбе не знајући о чему је реч, схвате када буде касно“, напомиње Каран.

Према речима Пола М. Макартија, тадашњег регионалног представника америчке Националне фондације за демократију, Отпор је примио већи део од три милиона долара које су америчке организације потрошиле у Србији након септембра 1998. Ова средства користила су се за организовање демонстрација и израду пропагандног материјала – мајица, летака и налепница са стиснутом песницом – као и за обуку и координацију активиста.

Да је Отпор од почетка био производ Вашингтона, потврдило се након што је Викиликс објавио преписку приватне америчке обавештајне компаније „Стратфорд“.

У мејловима послатим од 2007-2010. вођа Отпора Срђа Поповић наводи се као „наш српски револуционарни пријатељ“, а за његову организацију се тврди да „обара диктаторе и аутократске режиме“ који нису по вољи Вашингтона.

Поповић је био главни човек за контакт са „Стратфордом“, за шта је користио шифру СР501, а заузврат им је слао обавештајне информације из Грузије, Венецуеле, али и из Србије.

Наводи се да је Отпор финансирало више америчких наводних невладиних али и владиних организација. У питању су Агенција САД за међународни развој (УСАИД), „Фридом хаус“, „Институт за отворено друштво“, „Међународни републикански институт“, „Амерички институт за мир“ и „Институт Алберт Анштајн“.

Један од лобиста за америчко финансирање српских отпораша био је некадашњи амерички амбасадор у Русији Мајкл Макфол који је своје везе са активистима Отпора и Канваса детаљно описао у својим књигама „Ширење демократије у иностранству: Зашто смо дужни да то урадимо и како то можемо да урадимо“ (2009) и многим другим.

Отпораши постали Канвасовци

Након успешно обављеног посла у Србији 5. октобра 2000. Отпор није престао да ради, јер се показао као добра инвестиција Вашингтона.

Срђа Поповић и Слободан Ђиновић оснивају 2005. Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије Канвас, иако нису престајали са својим радом – извозом револуција.

Први „клијент“ био им је 2002. покрет Зубр који је хтео да сруши са власти Александра Лукашенка у Белорусији. Шест месеци касније су Канвасовце прогласили за непожељне особе.

У новембру 2003. учествоваће у „Револуцији ружа“ у Грузији тако што су обучавали покрет Кмара.

Њихове методе ће потом узети маха у Украјини у јесен 2003. и зиму 2004. године.

Црна песница се поново појавила у Либану 2005. године, на почетку „Револуције кедра“, као и на Малдивима, три године касније. Петнаестак египатских активиста из покрета 6. април и Кефаје стигло је 2009. године у Београд како би изучавали стратегије које би могле да им помогну да сруше Хоснија Мубарака.

„Обучавали смо их како да оснују и организују покрет, како да створе бренд, направе свој лого, симболе и кључне поруке. Подучавали смо их како да идентификују најважније слабости у друштву и који проблеми људе највише погађају, шта их може мотивисати“, рекао је активиста српског Отпора у интервјуу за Радио Слободна Европа.

Своје прсте умешали су и у „Револуцију лала“ у Киргистану 2010. године. Наводе да су „радили“ у 50 земаља, мислећи на Грузију, Украјину, Белорусију, Албанију, Русију, Киргистан, Узбекистан, Либан и Египат и друге.

Њихов симбол, стиснута песница користила је група Оброна у Русији, а виђен је и у Венецуели, Ирану и Египту.

За разлику од Отпора који се деведесетих финансирао тако што су активисти одлазили у Будимпешту и враћали се са врећама новца, сада је еволуирао у Канвас који се финансира преко разних пројеката.

„Узимају новац и правдају их некаквим пројектима, које нико не чита, нити су икоме потребни. Или одлазе у иностранство где за једно предавање узимају енормни новац“, каже Каран.

Центар им је у новобеоградском тржном центру, имају петоро запослених, интернет и телефонске везе, што је сасвим довољно за „посао“ који обављају широм света.

Поповић, иначе дипломирани биолог и магистар животињске екологије, извршни је директор центра, док је Ђиновић формално директор „Орион телекома“, а у „слободно време“ држи курсеве о „ненасилној борби“ широм света.

На Канвасовом сајту наведени су „пријатељи“ организације, али не и страни донатори. Други извори показују да је амерички огранак белгијске Фондације краља Бодуена Канвасу дао 2,5 милиона долара између 2006. и 2015. године, за спровођење пројеката у Сирији и Египту.

Србија не може да буде извозник револуција

Каран напомиње да Србија не може да буде извозник обојених револуција, јер то није њен интерес, нити има везе са овом организацијом.

„Поповић је још деведесетих био под контролом моћних страних обавештајних служби, највероватније ЦИА, а под њиховом контролом је и данас. Он наступа према државама где је интересе САД да се изврше некакве обојене револуције и преврати“, каже Каран.

Канвас се хвали успехом својих курсева о револуцијама и покушава да привуче још активиста за посао.

Кијев је 2013. године забранио улаз једном од оснивача Отпора и Канваса Марку Ивковићу због рада на дестабилизацији земље. Ивковић је у име организације Глас био посматрач на изборима за руску Државну Думу 2010, а због активности против руских интереса био ми је забрањен улаза у Русију.

Уједињени Арапски Емирати прогласили су Канвас за терористичку организацију 2014.

Многи бивши отпораши су се запослили у америчким организацијама попут „Фридом хауса“ или неких фондација Џорџа Сороша.

Колико је јак лоби оних чији су посланици говори то да је Поповић 2012. био номинован за Нобелову награду за мир, часопис „Форин полиси“ га је 2011. уврстио у топ 100 светских мислилаца, а на економском форуму у Давосу 2014. добио је титулу младог глобалног лидера.

Какав велики политички успех за једног дипломираног биолога из Србије.