Од „непријатеља“ до великомученика: Отвара се мрачно поглавље српске историје о коме се дуго ћутало

© Фото : Спутњику уступио Александар Аздејковић

Прича о мучки убијеном свештенику Недељку Стреличићу није осуђивачка, већ отвара поглавље наше историје о којем се деценијама готово ништа није говорило. По Београду има пуно гробница у које су убијени сахрањени тајно, ноћу. Грех је да се ти људи забораве. Никог не треба да заборавимо. То је наш циљ, ширимо љубав и заједницу, а не раздор и мржњу.

Ово за Спутњик каже ђакон Александар Аздејковић , сценариста филма „Небо у душу“ који говори о животу и страшној смрти свештеника који је био жртва идеолошког прогона одмах након ослобођења Београда од нациста крајем Другог светског рата:

„Суђење, током рехабилитације, трајало је пет година. Али против њега не постоји ништа. Једноставно, био је врло гласан свештеник, који своје емоције није скривао. Исту судбину имало је још 17 београдских свештеника и два вероучитеља.“

Аздејковићеву причу, која је премијерно представљена пошле недеље у Дому омладине у Београду, режирала је Бојана Крстић . Тема је човек о коме је остало тек неколико реченица у црквеним књигама – који је прешао пут од „непријатеља народа“ до Свештеномученика .

Аздејковић је петнаест година истраживао живот Недељка Стреличића , смрт, заборав који је уследио.

Заборављена имена из Кошутњака

Све је почело у једном дому у старом Кошутњаку, на слави, када су гости који су памтили послератни Београд, поменули свештеника из комшилука који је „ нестао после ослобођења “.

„Једна жена, Вера Даниловић, причала је како је њен отац, Милутин Стојановић, убијен . Они су живели у Кошутњаку, у насељу Стари Кошутњак, испод Краљевског двора. Пре Другог светског рата то се насеље звало Железничка колонија. Ту је живео и Недељко Стреличић. Чуо сам и да је убијен доктор, Рус Стеван Черемов , који је избегао после Октобарске револуције, али га је овде стигла комунистичка песница. Са њима је убијен и власник каменолома у Кијеву, Никола Маровић. “

Тада млади ђакон, био је шокиран, имао је двадесет година и било му је невероватно да је неко могао тако да страда, после рата, после ослобођења од Немаца. Та „братоубилачка тема“ годинама га је прогањала.

Пријава тајне гробнице

У време када је Министарство правде основало Комисију за тајне гробнице, 2010. године, отворила се могућност да се документа из послератних година систематски истраже, по сазнањима грађана. Пријавио је Стреличића, као жртву комунистичког прогона .

Уз помоћ Института за савремену историју почео је полако да слаже делове приче. Стизали су документи из Војног архива , руком писана сведочења, оптужбе, записници, изјаве „сведока“ из комшилука. Радио је то за себе и да нешто објави у историјској читанци цркве:

„Зато што у Летопису цркве није било ничега о њему, само пар речи, да је рођен у Медвеђи, да је завршио богословију у Призрену, био свештеник у Приштини, дошао је у Београд, имао је троје деце. И да је убијен 1945. године у марту месецу. Имао је тада 38 година. “

Градио храм свом народу, помагао деци

Да би се разумела важност улоге оца Стреличића у том времену, треба знати да је Раковица између два рата било снажно индустријско насеље , са шест великих фабрика и радницима који су долазили из разних крајева Србије. Био јој је потребан свештеник који уме да окупи људе, пружи помоћ, утеху и наду, а таквог је препознао патријарх Варнава.

Довео га је у Београд из Приштине и поверио да гради Храм Светих Вартоломеја и Варнаве . Служио је у манастиру Раковица.

„Између патријарха Варнаве и Стреличића постојао је очинско – синовски однос , као и народ, он је оца Недељка волео и поштовао, у том периоду конкордата са Ватиканом, који је Краљевина Југославија и потписала. Патријарх је мистериозно умро, и данас постоји сумња да је отрован. А има и једна фотографија на којој се види да је Недељко био учесник „Крваве литије“ у Београду , жандари му цепају одежду.“

Старији грађани Раковице, који су Аздејковићу сведочили о Стреличићу, рекли су да је био добар човек, племенит , човекољубив, милосрдан . Давао све од себе да изгради народу дом, цркву. Када је Недићева влада у манастиру Раковица основала Дечији избеглички дом , помагао је, носио прилоге, па је и све што је требало да буде потрошено за славу, дао тој деци.

Када доброта постане део оптужнице

Међутим, сва добра дела оца Недељка , по ослобођењу су искоришћена у оптужбама против њега, надограђена лажима;

„У Оптужници коју сам добио из Војног архива преко Суда за рехабилитацију, пише да је био секретар Димитрија Љотића, да је сарађивао са четницима и четничким командантом Десимиром Петровићем. То је био његов парохијанин, разумете, сигурно је видео тог човека негде, причао с њим, мора да га види када живи у његовој парохији.“

Сценариста и писац више књига на ову тему додаје да су комшије, углавном скојевци, оптуживали Стреличића да је у кућу примао „специјалну полицију“, да је „имао везе са Немцима “, јер је интервенисао да се пусти једна старија Јеврејка коју су Немци ухапсили.

„Недељко и његова попадија, они су бринули о њој, просто бринули. Било им је жао, сама, стара жена, позвали би је неки пут на ручак код њих. Она је била ухапшена , а он је преко некога интервенисао да је пусте. Није имала никог, сви су помрли“, каже Аздејковић и додаје да је отац Недељко због нечега морао да буде крив.

Оптужба због које је падала глава

Један од сведока каже, на Велики четвртак, када је био са женом у цркви, чуо је како поп Стреличић, каже, „ петсто година смо се борили с Турцима, изборићемо се и са комунистима, неће они укинути веронауку! “:

„Наравно, то је подвучено црвеном оловком . То је практично значило – крај, ако сте гласно говорили о вери, били сте непријатељ. Стреличић је ухапшен, оптужен и недуго затим страљан на тајном месту, у Лисичијем јарку“.

Много свештеника је оптужено због „сарадње са четницима“, што је неретко значило само то да су сахрањивали војнике Краљевине Југославије. Био је то посао који су као свештеници били дужни да обављају.

Пут ка рехабилитацији и канонизацији

После година истраживања, Аздејковић је саставио комплетнију документацију о Стреличићу, који није био члан Југословенског народног покрета Збор . И та оптужба била је лажна . Сви подаци до којих је дошао, у чему су му много помогли и Стреличићеви потомци, били су кључни у поступку рехабилитације, а касније и у црквеном процесу канонизације.

„Важно је у филму и сведочење мајора Озне Милана Трешњића, он каже, па ми нисмо имали времена да испитујемо да ли си био добар или не. Једноставно, довољно је било само да неко каже, тај је сарађивао са љотићевцима и ми смо га убили. Велики је грех да се ти људи забораве-“

Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве канонизовао је Недељка Стреличића као Свештеномученика 2023. године, човека који је страдао због вере и служења народу, 21. маја, на исти дан када је и страдао.

Аздејковић, који је поред теологије завршио и Академију примењених уметности, осликао је његову икону . Написао је и тропар и службу Свештеномученику Недељку Раковичком . Подигао му споменик у порти цркве Светих Вартоломеја и Варнаве у Раковици, али и спомен обележје у Лисичијем јарку, на месту егзекуције невиних.

Филму „Небо у душу“, претходи филм „ Голгота раковичке парохије “, истих аутора, који доноси ширу причу о страдању у Раковици, а Аздејковић за Спутњик открива да ради на новој књизи која ће открити више о осталим свештеницима који су страдали када и Стреличић. Којима се такође не зна гроб.