ОБАВИЛИ СУ ПОСАО И ПРОПАЛИ: Матија Бећковић о бомбардовању најважније институције српског народа

МЕМОРАНДУМ је, по мом суду, име операције коју су „службе“ обавиле припремајући распад Југославије.

То је можда, а и без можда, најварварскији чин у скоро 180 година дугој историји Академије, која је варварству често излагана, али никад тако јавно и нескривено. За Академију тај документ и не постоји, али у историји бестиђа и бесуђа постоји. Поготово за оне у „постчињеничној ери“ који лаж и истину не разликују. И за Академију и за Србију би било трагично ако ни после толико деценија то варварство не би назвала правим именом.

Као што је бомбардовање Србије названо „Милосрдним анђелом“, тако је бомбардовање Српске академије наука и уметности обављено под именом „Меморандум“.

Атентат на председника САД Абрахама Линколна извршен је у позоришту на премијери неке опере. Критичар локалног листа је у свом приказу написао да је „ако изузмемо атентат, представа била врло добра“. По истој логици – ако искључимо атентат на САНУ, можемо да расправљамо о тексту Меморандума.

Ако занемаримо чињеницу да га Академија никада није потписала – нема сметњи да га сматрамо њеним делом. Ако заборавимо да наслов Меморандум није дала Академија – нема разлога да око тога правимо питање. Ако није важно што тај текст никад није ни поднесен Академији и што га Академија никад није разматрала, а камоли усвојила – нема разлога да не прихватимо и последице које су уследиле. Ако није битно што је радну верзију тог текста неко украо или, коректније речено, отуђио и неовлашћено изнео из Академије – можемо да причамо о нечем другом. Ако не губимо време подсећајући да је неко други пресудио да нема разлога да се аутори даље муче и у њихово име одлучио да је текст коначан – можемо да пређемо на другу тему.

ОЧИГЛЕДНО, служби се журило. Није имала времена да чека. Није имала поверења у Академију да ће, ако је оставе на миру, одуговлачити, да на крају од свега ништа не буде, па су ствар пресекли и узели у своје руке. А све на одговорност Академије. Тако се ширио страх у којем ако тако нешто може да се приреди „најважнијој научној и уметничкој институцији“, чему може да се нада било који појединац?

САНУ је била жртва, а проглашена је кривцем. Меморандум је одавно ушао у уџбенике као документ који је разорио Југославију. А да није било оних који су за то узели на нишан и оптужују Академију – за тај документ нико не би чуо.

Разуме се да се Академија жигосањем тог непочинства не ограђује од Комисије коју је основала, а камоли да доводи у питање научна и уметничка уверења својих чланова. Али то су две теме које, по мом суду, искључују једна другу. Или да се придружимо позоришном критичару кога сам малопре цитирао и занемаримо атентат на САНУ.

Чланак објављен у „Вечерњим новостима“ којим је афера почела истог часа је запалио Југославију. Било је очигледно да је терен унапред припремљен. Као да је неко бацио шибицу на бензинску пумпу.

Претпостављам да су начули да неко нешто у Академији спрема, али нису имали времена да чекају. Можда су се плашили да – како је Академија спора и формална – све остане у њеним фиокама. Онда су одлучили да разоре и Академију и Југославију. Можда ће се некад смиловати да нам кажу истину.

Академија није бранила текст, који јој никад није био поднет, али је бранила Академију од таквог понижења. То понижење је било темпирано у јеку прославе стогодишњице Академије.

То је био још један пример како политика може за своје потребе да по жељи проширује и продужује неки догађај. Могао је тај напис да остане само у „Новостима“, као и толики други, али то је била нагазна мина на коју је нагазила Југославија.

На скупштини у децембру 1986. говорили су готово сви чланови у одбрану интегритета САНУ. Ја сам прочитао писмо које смо потписали Десанка Максимовић, Олга Јеврић, Стеван Раичковић, Стојан Ћелић, Драгослав Срејовић… Захтевали смо да нам надлежни кажу ко је тај папир изнео из Академије, како бисмо знали с ким имамо част да разговарамо.

У тренутку када је афера избила и када је Градски комитет Савеза комуниста затражио да се смене челници САНУ, оптужени академици добили су више гласова него што би их икада добили. Нико није улазио у то шта су они писали и мислили него зато што је брањена Академија и њихово право да слободно пишу и мисле. Било је предлога и да се Академија укине и да јој се промени име. И да је њена зграда идеална за коцкарницу. То је вероватно јединствен случај у историји свих академија света. А замислите како у очима света може изгледати једна полуписмена земља у којој су и од најгорих – најгори академици и Академија.

САНУ није смела да се чује жива. Једва је опстала колико је каменована. Мало је оних који су се уздржали да не дају прилог тој гомили.

Модрице су готово избледеле, они су посао обавили и пропали. Хајка на САНУ ће добити своје место у историји бешчашћа и у вечности.