Новогодишња прича са Пештера: О доброти, људскости и пробуђеној нади у злим временима

У Крајиновићима, селу на крају висоравни, данима се око згаришта, на мобу, окупљају људи, и Срби и Бошњаци, да комшији помогну кад му је најтеже, да му на згаришту старог направе нови дом за нови живот и нови почетак

У дану пред ову, нову, 2024. годину, док су нас све редом са ТВ екрана засипале слике патњи и ужаса, призори пуни крви и рушевина, избеглица, несрећа и безнађа, док се једна за другом ваљају лоше и још горе вести, из Крајиновића, села на крају Пештерске висоравни, далеко у брдима и планинама, искрала се тек једна сасвим мала, на први поглед никаква и, неважна, провукла кроз шуметине и потоке…

А опет важна, вест која тера осмех на лице, горе по брдима, горштацима, истера и измами и по коју сузу низ образе.

А вест је кратка – „Срби и Бошњаци из Крајиновића, из околних села, недељама се већ, десетине њих окупљају код једног од комшија, да комшији и његовој дечици на згаришту старог, направе нови дом, да комшија и његова деца имају где презимити, да започну нови живот из почетка“.

„Док је оваквих људи има наде и за моју и за твоју децу и за Маркову децу и за све нас“, рекао ми је Негосав Којовић, горштак са Пештера, који са супругом и петоро деце живи у селу Баре, исто на Пештеру, на десетак километара од Крајиновића кад ме је позвао да јави како напредују радови на кући Марка Ђурића из Крајиновића.

А том Марку Ђурићу, горштаку и домаћину, добром човеку из Крајиновића, изгорела је кућа, има томе непуних месец дана. За десетак, петнаест минута, Марко је остао без игде ичега. Куће, покућства, хране за чељад и стоку, агрегата, моторних тестера, намештаја…

Од ува до ува, од куће до куће, пукла је 6. децембра Пештером као бомба вест – Марку Ђурићу из Крајиновића изгорела кућа.

Марко и жена, троје деце остали су на ледини. У ствари у брвнарици, више шупи склепаној од дасака кроз коју северац дува као кроз котар. А на прагу пештерска зима. У то доба године на Пештеру је редовно више од метар снега.

„Марко нема куд из села, ко ће му гледати стоку ако он оде… Зима само што није, помрзнуће му се деца“, јавио је тог 6. децембра Негосав Којовић. Који минут касније звао ме је и Митко Баждар из Сјенице, и он чуо за Маркову несрећу, зове, каже – „Мора се некако помоћи Марку, како знамо и умемо“.

Тог поподнева док је Марко облетао око згаришта, гледао може ли се ишта од покућства спасити, док је његова супруга Барла плакала и ломила руке, сакривена да је нико не види, негде у оној шупи од дасака, почели су да пристижу комшије.

Ко са лопатом, ко са крампом, ко са добром вољом, почели су да рашчишћавају згариште, одвајају нагореле греде, из куће износе остатке намештаја… И, понео је, ко је колико имао, али од срца, неко 1.000 динара, неко две, неко 100 евра, неко 200…

„Најтеже је било кад су из школе, тог поподнева стигла дечица. Кад је мали Александар, Марков и Барлин најмлађи син, 12 му је година тек, примичући се згаршту закукао из гласа, кад су детенцету кренуле четвороструке сузе низ образе“, причали су после комшије по селу.

Ту прву ноћ Марко и супруга, дечица провели су у оној хладној шупи. И још двадесетак ноћи после тога, и новогодишњу ноћ, али им је било топло око срца…

Већ следећег дана по пожару, комшије су поново били на згаришту, њих још више но претходног дана, сви се као један прихватили посла. И Србија је сазнала за невољу Ђурића са Пештера, на Марков рачун, са свих страна почела је да пристиже помоћ, 100, 500, 1.000 динара, 100 евра, колико је ко могао…

„Тог дана стигли су и неки људи, рекли су ми да их је послао председник Србије, да виде шта ми треба, шта могу да учине. После су дошли и мајстори из Ивањице, почели да пристижу камиони материјала, бетон, греде, даске, цреп“, испричао ми је синоћ Марко.

Нову годину његова кућа дочекала је покривена, остало још да се у уторак, сутра, на кров дода још 50 – 60 црепљика, поклопци, у уторак ће пристићи и врата и прозори, после иде унутрашње опремање.

„Даде Бог лепо време, топло за ово доба године на Пештеру. Радили смо данима и ноћима, сваког дана овде је на градилишту било уз мајсторе много људи, све моје комшије из овог, из суседних села, и Срби и Бошњаци, ма, сви као један. И, шта да кажем хвала свим тим добрим људима и комшијама, и оним који су послали помоћ и оним на положају што су ми помогли, и овим мојим овде што су са лопатом радили данима, шта бих ја без тих људи. Знам да се ни ја, да се нико мој ни о кога намером није огрешио, да смо гледали и ми да помогнемо кад је коме тешко, али, не знам чиме сам сву ову доброту заслужио“, каже ми Марко синоћ.

Важна је нада

Сад је, вели, најмање важно да ли ће се у нови дом дечица, супруга, он, уселити за десет, 15, 20 дана дана, важно је да је његова кућа под кровом, важно је да су радови далеко одмакли, и, важна је нада. Важно је да оне дане после несреће која га је задесила није био сам.

„Ама, не може човек сам ни кад плаче ни кад пева. Кад би сви ти људи који су нам помогли знали колико су само радости донели мојој деци, свима нама у кући… Кућа им дабогда, свима певала, златним кашикама дабогда јели“, још ми је синоћ рекао Марко, пун среће.

Пун среће био је јуче и Негосав док ми је причао, јавио како напредује Маркова нова кућа.

Вест малу и сасвим неважну међу овим великим, светским, а опет, учинило ми се синоћ, док сам слушао Марка, много значајну и велику. Јер, можда, док је међу нама овако добрих људи, док је њихове доброте, људскости, можда и није све пропало и можда у овом тешким и  злим ременима и није свему крај.

Можда из ове доброте никне семе, прошири се… Макар за мрву. Можда!