НОВАК ЂОКОВИЋ: Ратови, санкције, чекање у редовима за хлеб и млеко су ме ојачали! Знао сам да ме не могу зауставити!

Новак Ђоковић је ове среде имао још један уживо снимак са пријатељем Шервином Џафаријехом. Њих двојица су причали о енергији, изазовима који прате каријеру најбољег тенисера света, а Ноле је истакао да сваки појединац има снагу да покрене свет.

Нико од нас није просечан и свако има могућност да кроји судбину, као и да утиче на промене у свету. Зависи само на који начин.

Новак Ђоковић се у разговору са својим „персијским братом” (током целог разговора њих двојица су се ословљавала са „брате”) подсетио на своје тениске почетке, након што је јавно обелоданио оно што су навијачи одавно желели да чују од њега.

– Био је то судбински знак, јер долазим из спортске породице. Мој отац је био такмичар у скијању, био је инструктор и никад до тада нисам чуо за тенис. Нико у нашој породици није додирнуо рекет и сигурно је нека виша сила била умешана и увела ме у спорт. Помогао сам радницима који су правили терен, они су ми дали дозволу да будем први који је играо на њему. Као петогодишњак хтео сам само да уживам, тада ми је била само игра, нешто у чему сам уживао. Имао сам велику срећу да ми је породица помогла деведесетих година, када смо имали два рата, а између њих санкције, чекање у редовима за хлеб и млеко… Те ствари ојачају твој карактер.

Новак је нагласио и значај тренера Јелене Генчић и Николе Пилића за развој.

– Када сам имао седам година, први пут сам јасно знао и имао сан и намеру да постанем најбољи тенисер на свету једног дана. Био сам срећан у животу да наиђем на људе који имају велико знање о тенису, о спорту… Они су помогли да моји родитељи схвате шта радим када нисам био са њима. Ту су посебно помогла два тренера, моја тениска мајка Јелена Генчић и Ники Пилић, мој тениски отац. Они су били веома блиски мојим родитељима и били су ми породица.

Ђоковић је рекао је код Јелене Генчић одлазио да слуша класичну музику, да чита поезију и да замишља себе како подиже трофеј Вимблдона.

– Визуализовао сам како ће се ствари одвијати и имао сам срећу да имам уз себе родитеље и Јелену Генчић, која ми је тада показала колико је то важно. У срцу сам то имао и знао сам да ће се остварити све што замислим. Уз све што сам проживљао као и милиони у Србији, знао сам да ме ништа не може зауставити и да ћу бити једног дана најбољи тенисер на свету, иако је било 0,02 одсто људи који су веровали у то.

Ђоковић је рекао да је захвалан Богу за свој таленат, али и нагласио да свако од нас има у себи снагу да креира стварност у којој жели да буде.

– Ништа није немогуће. Свако може да промени свет и себе.