Како је Борељ оценио на конференцији за новинаре у Бриселу, земље „морају да заузму став у погледу рата у Украјини и растућом улогом Кине“ у светским геополитичким односима.
Са друге стране, према његовим речима, ЕУ мора да усвоји „структурални приступ“ политици по питању земаља које „немају исти поглед на свет као и ми“ и не желе да се сврставају у било који од постојећих табора.
За Србију ништа на квадрат од евроинтеграција
Према мишљењу политичког аналитичара Ђорђа Вукадиновића, Борељ у основи није рекао ништа ново, осим што је искрено формулисао приступ који је на снази.
„Можда је једино добро, ако ту неког добра има то што све маске падају и игра скривања, која је донекле још функционисала последњих месеци, престала. Они се више и труде око прикривања природе њихове политике и односа, како према Русији и Кини, тако и према трећим земљама које се налазе негде између или којима би могло пасти на памет да се мало отворе или да гаје ближе односе са Русијом и Кином“, истиче он.
Према његовим речима, за Србију овакав приступ ЕУ значи да од ЕУ интеграција нема ништа. Од њих заправо већ није било ништа, али сада се то једно ништа претворило у ништа на квадрат, каже Вукадиновић:
„Чак и актуелна власт у Београду, која по мом мишљењу показује и више него наглашену склоност да изађе у сусрет захтевима Брисела и Запада и повија се некада под тим притисцима, мада им генерално и одолева, неће имати маневарског простора и мораће да одбије ту врсту уцене, која је сада огољена и није упакована ни у какве дипломатске обланде као што је то раније чињено“.
Сада је само питање која ће страна објавити крај или ће се то догодити прећутно, без спектакуларних објава, додаје наш саговорник.
„Структурални приступ“ – завртање руке непослушницима
Што се „структуралног приступа“ ЕУ тиче, Вукадиновић сматра да се ради о систематском гушења независног и самосталног погледа на свет и односе у њему и покушаје независног вођења државне и националне политике.
„Дакле, то што звучи као „мораћемо да се позабавимо и да им помогнемо“ заправо значи „мораћемо да систематски обраћамо пажњу на њихово држање и да им заврћемо руке комбинацијом политичких претњи и економских уцена. То је отприлике то у преводу“, констатује Вукадиновић.
Са становишта ЕУ, таква политика је хазардерска – ради се о озбиљној претњи иза које не стоји кредибилна сила. Када на сличан начин прете Американци, то је, наравно грубо и ружно, али има и одређену тежину. Када то ради Брисел, који је нарочито по избијању сукоба на истоку Европе показао низ слабости, оваква врста претње може да буде чак и комична, додаје Вукадиновић.
„У сваком случају, имам утисак да, што је ЕУ слабија, политички, геополитички и реално, то вербално постаје све агресивнија. Као да реториком покушавају да прикрију суштинску и стратешку слабост коју су показали коју су демонстрирали, и Унија као целина и земље ЕУ током последњег сукоба“, истиче Вукадиновић
Црно-бели приступ за прогон неистомишљеника
Изјава Жозепа Бореља је најпрецизније и најкраће формулисање лајтмотива и суштине политике ЕУ и САД већ дуже време – то је став по којем је „пријатељ мог непријатеља мој пријатељ“ и који неодољиво подсећа на, како Вукадиновић каже, рекеташко-мафијашки принцип који се сада преноси у међународне односе.
Овакав став сада формулишу они међународни актери који традиционално највише инсистирају на принципима као што су демократија, толеранција, дијалог и слично.
„Њихови политички системи вредности се легитимишу тиме што су плуралистички, толерантни и отворени за разлике и нијансе, сада инсистирају на, не само хладноратовском, него на једном манихејском приступу, где се односи међу народима и државама посматрају по линији борбе добра и зла и борбе сила светлости и сила таме“, констатује Вукадиновић.
Оваквој подели света неколико последњих деценија биле су склоне Сједињене државе – ЕУ је најпре пружала отпор оваквом црно-белом приступу, док сада челници ЕУ предњаче у таквом ставу над свима осталима.
Ради се о ставу где никаква неутралност или чак уздржаност у најновијем светском сукобу не сме да буде толерисана.
„Знамо како су пролазили релативно усамљени и благи гласови, покушаји да се проблематизује тај доминантни мејнстрим приступ на Западу према Русији и Кини и према актуелном сукобу. Да су најугледнија имена интелектуалне, филозофске и политиколошке сцене била проскрибована, прикована на стуб срама ако су само за нијансу „скренули са курса“ – од Хабермаса у Немачкој до Миршајмера у САД или Ноама Чомског“, закључује Вукадиновић.
