“Нисмо знали да је невидљив”: Све о обарању стелт бомбардера Ф-117А

На данашњи дан, пре тачно 25 година, бројчано и технички инфериорна војска СРЈ успела је да обори понос америчког Ратног ваздухопловства – тактички бомбардер Ф-117А “ноћни јастреб”.

У питању је први стелт, односно “невидљиви” авион, који је уведен у оперативну употребу, на свету намењен за неприметан упад у ваздушни простор густо покривен системима ПВО и извођење прецизних удара у дубини непријатељске територије.

Карактеристике Ф-117А

Авион је дизајниран тако да има “изломљен” спољашњи изглед, због чега делимично подсећа на дијамант. Таква конструкција омогућава одбијање радарских таласа у свим правцима, осим назад ка радару који га осветљава, што уз пластичне материјале састављене од 27 слојева за упијање електромагнетних таласа, доприноси изразито малом радарском одразу и откривање ове летелице чини веома тешким задатком.

Такође, млазнице Ф-117А су спљоштене чиме је смањен и инфрацрвени одраз. Главно наоружања “стелт” бомбардера је низ вођених авио бомби велике прецизности и разорне моћи, а највећа слабост јесте недостатак маневарских способности, изазван специфичним дизајном.

Интересантно је да “ноћни јастреб” може да лети само захваљујући пару рачунара у склопу тада уведеног “fly-by-wire” система управљања, јер би без тога било готово немогуће контролисати га. Још једна слабост јесте и не постојање радара унутар авиона, као ни уређаја за упозоравање да је летелица озрачена радаром. Ове компоненте жртвоване су ради што већег смањивања радарског одраза.

Упркос свему, Ф-117А се одлично показао током операције “Пустињска олуја” 1991. године, током које су пилоти ових бомбардера обавили око 1.300 мисија и уништили више од 1.500 циљева, без претрпљених губитака.

Ипак, током НАТО агресије на нашу земљу, “ноћни јастреб” није прошао толико славно јер је први стелт авион оборен већ током четвртог дана бомбардовања.

Којим системом је оборен “невидљиви”?

Понос америчког ратног ваздухопловства оборен је системом ПВО кратког домета – С-125 “нева”, који је развијан током педесетих година у СССР-у, што је читав догађај учинило још интересантнијим.

“Нева” се иначе састоји од осматрачког радара П-15, нишанског радара СНР-125, радара за одређивање висине циљева ПРВ-11 и четири лансера наоружаних ракетама ваздух-земља В-600, повезаних са станицом за управљање ватром.

Ипак, ракеташи у саставу 3. дивизиона у саставу 250. ракетне бригаде ПВД су уместо П-15, користили други совјетски осматрачки радар – П-18, што се показало као један од кључних фактора који је довео до обарања “невидљивог”.

Наиме, П-18 је метарски радар који ради на нижним фреквенцијама ВХФ (Very high frequency) опсега, максималног домета до 250 км. Припадници 250. ракете бригаде Војске Југославије открили су да подешавањем радара на најнижу од четири могуће фреквенције за рад (140 МХз) могу открити Ф-117А.

Додатно, П-18 је био дословно невидљив за НАТО авионе који су обављали СЕАД (Suppression of Enemy Air Defenses) мисије, као што је ЕА-6Б “праулер”, и који су били највећа претња за остале радаре Војске Југославије.

Ипак, П-18 је ово могао само на релативно малим дометима и није пружао довољно информација о “невидљивом”, тј. успевао је да одреди удаљеност и азимут, односно правац кретања, а самим тим и брзину, али не и висину на којој се циљ налази. Стога се овај радар користио како би се након откривања, утврдила путања “ноћног јастреба”, док авион не дође у домет нишанских радара, намењених за закључавање циља и навођење ракета В-600.

Што се тиче СНР-125 у питању су центиметарски радари, који раде у Х опсегу, са три антене и могу утврдити даљину, азимут и висину циља, а у зависности од режима у коме раде њихов домет је од 40 до 80 километара. Подразумева се да је домет за “стелт” летелице знатно мањи.

На крају, иако је “нева” у основи стационаран систем, наши ракеташи су усавршили растављање и састављање читавог система, па им је требало око сат и по времена да у потпуности “спакују” све компоненте и промене положај. Висок ниво мобилности јединица у саставу 250. ракетне бригаде се показао као главни фактор по питању чувања живота војника.
Како је оборен “ноћни јастреб”?

Тог 27. марта 1999. године, 3. дивизион 250. ракетне бригаде ПВД је био на резервном положају у околини Шимановаца, извучен ван Београда за разлику од осталих јединица које су око престонице формирали “прстен” ПВО.

Према речима командата 3. дивизиона пуковника Золтана Данија, његова јединица је од почетка НАТО агресије до поподневних часова тог дана, била у “режиму ћутања”, тј. нису дејствовали нити су укључивали своје радио уређаје за комуникацију.

То вече су добили наређење да се “укључе”, а од оперативног центра су добили и информације да су их “извори са стране”, највероватније мрежа радио-аматера на коју се ослањала војска, известили о групи авиона која се креће ка Београду, те се очекивало да ће бити бомбардовани циљеви унутар и око престонице.

Упркос примљеним информацијама, ниједна јединица распоређена у “прстену” око Београда није детектовала циљеве на својим радарима, због чега постоји могућност да су амерички бомбардери прошли кроз узак коридор у ком није постојало преклапање зоне дејства две јединице, на истоку главног града.

Ипак, Данијева јединица која се налазила на “заседном” положају изван града успела је да уз помоћ осматрачког радара П-18 који је радио на фреквенцији 140 МХз открије четири “необична” циља, на мање од 30 км удаљености. Један од циљева је почео да се приближава 3. трећем дивизиону са азимута 195 и деловало је да ће доћи у зону уништења.

Након добијања одобрења за гађање од оперативног центра, посада “неве” је пратила циљ за који нису знали да је “невидљиви” Ф-117А (што је постало познато тек после обарања), док није дошао у зону дејства на око 16 км са азимута 190.

Тада је наређено прво тражење нишанским радаром, које је било неуспешно, а убрзо је овај поступак поновљен када је авион био на 14 км на азимуту 210, међутим посада поново није имала среће.

Дани је потом, противно свом правилу да се нишанским радаром никада не зрачи више од два пута, због претње од горепоменутих авиона ЕА-6Б “праулер” наоружаних протививарадрским ракетама АГМ-88 ХАРМ, наредио и трећи покушај да се циљ ухвати уз помоћ СРН-125.

Ова одлука показала се као исправна, те је у трећем покушају са азимута 235 авион Ф-117А успешно захваћен нишанским радаром, након чега је уследило лансирање једне, а после пет секунди и друге ракете В-600. Због непостојања уређаја за упозоравање на радарско зрачење, пилот америчке летелице је схватио да га две ракете прате тек када их је визуелно уочио.

Будући да је летео на свега 6 км, амерички пилот је, упркос готово непостојећим маневарским способностима авиона, покушао да наглим маневром драстично повећа висину.

Међутим на 8 км једна од ракета га је сустигла и захваљујући близинском упаљачу експлодирала у његовој близини, а услед штете изазване фрагментима лево крило Ф-117А је отпало, пилот је изгубио контролу и био принуђен да се катапултира.

Што се тиче друге ракете, она није успела да уђе у вођење и путањом косог хица је пролетела тик изнад “невидљивог”. Пилот америчког ратног ваздухопловства потпуковник Дејл Зелко, иначе учесник “Пустињске олује”, који је из базе “Авиано” у Италији полетео и управљао “ноћним јастребом” са позивним знаком “вега 3-1” је након готово осам сати и два неуспела покушаја евакуисан хеликоптерима америчке војске.

Што се тиче “невидљивог”, његови остаци пали су у атар села Буђановци. Тако је 27. марта 1999. године у тачно 8.42 часа оборен први и вероватно једини “стелт” бомбардер америчке војске.

Фактор среће или увежбаност посада ПВО

Непосредно после обарања, али и у наредним годинама, у бројним америчким медијима успех српских ракеташа је оспораван и пласиран је наратив да је Војска Југославије имала пуно среће, да је знала путање којима се крећу НАТО авиони, као и да је “невидљиви” откривен и оборен једине вечери када није имао пратњу авиона за мисије СЕАД.

Сам начин на који су припадници 3. дивизиона деловали то вече указује да није у питању никакав фактор среће, већ да је реч о координисаној акцији откривања, праћења, а потом и обарања америчког авиона наше војске.

Што се тиче “унапред познатих путања”, према којима су се посаде ПВО позиционирале, сама тактика наших јединица која је подразумевала сталан покрет и често мењање положаја, није дозвољавала трајно размештање на истим местима.

Такође, ни НАТО авиони нису увек летели истим путањама. Наравно, предвиђања о потенцијалним рутама јесу постојала, па су на основу њих постављани заседни положаји и то на местима где непријатељски пилоти нису очекивали претњу.

Када је реч о авионима за СЕАД, тачно је да су те вечери отказане мисије свих авиона осим Ф-117А и касније Б-2, због како се наводи лоших временских услова. Осим тога, команда америчке војске је била уверена да њиховим стелт бомбардерима пратња у таквим случајевима и није потребна.

Ипак, важно је нагласити да су посаде ПВО, управо захваљујући “невидљивости” радара П-18 неколико пута успевале да открију бомбардере Ф-117А, као и да оштете још пар њих, упркос пратњи коју су имали, о чему ће бити више речи у наредном тексту.