НИКОЛА ВРЗИЋ: Зашто је сумњиво бити Србин

Градоначелник Дечана на Косову и Метохији, извесни Башким Рамосај, укинуо је у понедељак ванредно стање које је у овој општини било уведено због тровања око хиљаду и по, и смрти двоје њених грађана. „Надам се и желим да више немамо такве вратоломије“, поручио је градоначелник Рамосај након што су се симптоми умирили и успут утврдило да ипак није реч о тровању него о инфекцији бактеријом ешерихија коли и фекалној контаминацији воде за пиће.

И добро је што се тако завршило. Али ова прича има понајмање везе са хигијенским навикама и пратећим стомачним тегобама житеља тог дела Србије. Превасходно је, наиме, овде реч о менталној хигијени, то јест о њеној заразној инсуфицијенцији.„Прилично чудна и необична ситуација“, прокоментарисао је Рамуш Харадинај, лидер Алијансе за будућност Косова и неформални шеф овог дела наше покрајине, пријављујући („да будем искрен“) да је и сам имао „неколико, не великих симптома“, док је „много моје родбине имало јаче симптоме тровања“.

И Вјоса Османи, председница самозваног Косова, казала је да је ово „веома чудан случај“, чиме је случај постао још чуднији. Па је ниво зачудности на виши ниво затим подигао споменути градоначелник Рамосај, који је рекао да се „други пут за месец дана дешава тровање водом, што доводи до сумње да је то можда намерно“, те да – пренео је амерички Радио Слободна Европа – „постоје сумње да тровање није случајно“, али није пружио више информација на ту тему, уз наводе да би њима требало да се баве истражни органи.

Сумњиво је бити Србин

И заиста, саспенс расте, стиже вест да истражни органи отварају истрагу; воде је два тужиоца Основног тужилаштва у Пећи. Да би мистерију овог чудног случаја до његовог очекиваног врхунца напослетку довела посланица Харадинајеве странке Тиме Кадријај, која је, пренели су медији, „изнела сумњу да су (одговорна) два Србина виђена у Дечанима пре пријављених случајева тровања водом из бунара“.

И остатак вести заслужује да буде цитиран: „Похвалила је лојалност једног од мештана који је ово пријавио полицији. Истакла је да сви грађани треба да поступе исто кад примете било шта сумњиво. ’Добро је да сваки грађанин позове полицију када види сумњиве људе. Захваљујем се грађанину који није занемарио ту ситуацију и пријавио случај’, рекла је Кадријај. Додала је да су прве реакције и вођене том претпоставком, ’да је вода затрована и да су у том смеру предузете мере у истрази’.“

А на све то је Коха диторе пренела да је надлежно тужилаштво саопштило како су идентификована та два сумњива Србина. Да би се на крају ипак испоставило да нису криви ти сумњиви Срби већ контаминација воде бактеријама и споменутим хигијенским навикама.

Наравно, задржаћемо се на Харадинајевој посланици Кадријај. И то не само зато што је ова докторка његова ратна сарадница која ће потом бити довођена у непријатну везу са злогласном Жутом кућом, где су отетим Србима из тела вађени органи ради продаје; премда ни ова сумња није сасвим занемарљив детаљ, макар када је реч о укупној атмосфери која окружује овај случај. Хоћемо да кажемо, реч је о њиховом односу према Србима. Дакле, како су се Срби нашли у средишту афере о стомачним тегобама у Дечанима?

Хајде, менталне вежбе ради, да замислимо да су неки зли Срби заиста ишли у Дечане да трују воду с крајње поквареном намером да мирне становнике тог краја намуче проблемима цревног тракта. Да ли би се шеткали тако да буду, како оно беше, „виђени у Дечанима пре пријављених случајева тровања водом из бунара“? И приде виђени тако да јасно буду идентификовани као Срби. Уместо да буду замаскирани у мери покварености свог наума. Мало вероватно, је л’? Тим пре што се испоставило да никаквог тровања у ствари није било.

Али да не нагађамо, јер за тим и нема потребе. Него да цитирамо албански портал „Индекс онлајн“, чији су новинари посетили лице места и потом забележили: „Наима Муцаја, власника ресторана који је од извора воде удаљен 500 метара ваздушном линијом, 27. јуна посетила су два млада Србина, који су ту дошли аутомобилом новосадских таблица, да га питају за манастир Високи Дечани. Зато што су му ови младићи деловали веома сумњиво, Муцај је информисао полицију у Дечанима и послао им снимке сигурносних камера како би они били идентификовани.“

Господин Муцај је онај грађанин „који није занемарио ситуацију и пријавио случај“, и кога је докторка Кадријај због тога похвалила. А у чему се заправо састојао њихов случај? Обратите пажњу на датум, 27. јун, дан уочи Видовдана. Двојица момака из Новог Сада тим поводом на Косову и Метохији, решили да оду и до Високих Дечана. Загубили се па свратили до кафане на коју су наишли да питају за правац. Најзад, да су имали разлога за сумњиво понашање, и да су имали шта да крију, не би се тамо возикали у аутомобилу с НС таблицама, нити би свраћали до кафане господина Муцаја. Другим речима, ничега сумњивог није било у њиховом понашању. Били су сумњиви само зато што су Срби. Сумњиво је бити Србин.

Групни прогон једне жене

Само зато што је Српкиња страда и Драгица Гашић, једина Српкиња у Ђаковици. Коме она може да смета? За разлику од случаја у Дечанима, овде ништа није сумњиво. А несумњиво је да је реч о истој врсти менталне контаминације, то јест загађености. Како једна особа, и то жена, која при томе никоме ништа није скривила, може да представља сметњу у насељеном месту од преко 40 хиљада становника? Мала је вероватноћа, отприлике, 1:40.000, да у читавом граду нема никога ко је лошије људско биће од ње. А ипак, само њу њени суграђани терају из града. Не зато што је најгора међу њима већ само зато што је Српкиња. То му, ваљда, дође на исто.

Такав однос према једној особи не може да буде нормалан. Нису нормални сви који у томе саучествују.

Сад, што се саучесника тиче, једна врло занимљива околност која јесте уочена, али није добила ону меру пажње коју је заслужила. Реч је о оних 11 невладиних организација које су се придружиле захтевима да се Драгица Гашић, повратница, поново протера из Ђаковице. Једна од њих зове се Сигурна кућа. И остало би било крајње неуверљиво када би било измишљено: међу тих 11 су и Иницијатива жена Косова, и Женска асоцијација. И Асоцијација за едукацију и бригу о породици, која је чланица Мреже жена Косова. И Драгица Гашић је жена. Али је Српкиња. Мрежа жена Косова с поносом истиче како своје публикације штампа на рециклираном папиру, а Драгица Гашић је не занима.

При чему вреди указати и на податак да су барем три међу овим организацијама цивилног друштва чланице „РЕКОМ мреже помирења“ – помирења – на чијем је челу Наташа Кандић. Она је само успела да путем Твитера поручи како је „срамота“ што „Драгица Гашић не сме сама да изађе на улицу“, премда јој је то још најмањи проблем, ено, избушише и гуме на аутомобилу човека који јој је доносио храну. И: „Неке невладине организације из Ђаковице траже исељавање повратнице – ‘Господе, опрости им, не знају шта раде.’“ Своје колеге није критиковала поименце. И баш да видимо да ли ће иједна од чланица РЕКОМ-а које учествују у прогону Драгице Гашић истрпети и неку жешћу санкцију од мајчинског прекора Наташе Кандић.

Као што ће бити занимљиво да се види и хоће ли некој од тих невладиних организација, и то јавно, за наук другима да сазнају да се тако не сме, бити ускраћено финансирање ОЕБС-а, или Европске уније, или УСАИД-а или било кога од осталих њихових донатора. Унапред знамо да неће. Јер то што њихово понашање није нормално – а групни прогон једне усамљене жене, то смо већ утврдили, не може да буде нормалан – не значи и да је сасвим недопуштено. Ипак је реч о Србима.

Евроатлантска стабилизација

И чему је, онда, имао да се нада Ристо Јовановић из Подгорице када је за Видовдан на Газиместану снимљен како „подиже три прста и пева песме посвећене том празнику“, што је иначе доказни материјал који се користи против њега у процесу покренутом јер је, споменутим делима, с „умишљајем и планирањем подстицао и јавно ширио мржњу, раздор и нетрпељивост између етничких и верских група које живе на Косову“.

Што је иначе квалификација која није употребљена поводом онога што се у Ђаковици догађа Драгици Гашић.

Него, злосрећни Ристо Јовановић начинио је још једну озбиљну грешку. У судници се идентификовао као оно што јесте, то јест Србин: „Ја нијесам Црногорац. Ја сам Србин из Црне Горе.“ Те зато и не чуди што Министарство вањских послова Црне Горе – интересантан избор речи инострани или спољни, иначе – није озбиљније реаговало поводом његовог хапшења и задржавања у затвору већ се зауставило на помирљивом позиву да се не политизује његов „непријатни“ случај.

Док сличну дозу дипломатске суздржаности ово министарство није исказало у односу на Србе и Србију. Напротив, пре неки дан је у саопштењу поручило „грађанима Црне Горе који се изјашњавају као Срби (…) да њихова једина матица може бити Црна Гора… То значи да сви наши држављани који се осјећају Србима, немају друге државе, нити матице, осим државе свих нас – Црне Горе.“

Али чему се уопште чудимо? Ако су сумњиви само зато што су Срби. Ако се малтретирају и протерују само зато што су Срби. Ако их хапсе зато што су Срби који су подигли три прста. Онда је сасвим нормално и што им се забрањује да Србију осећају као своју матицу.

Узгред буди речено, ово се назива евроатлантском стабилизацијом Западног Балкана. Тек да знате шта нас чека ако на то пристанемо.