НИКОЛА ВРЗИЋ: Време напокон ради за нас

Које кључне поруке је Гренел послао из Београда и Приштине и зашто се чини да овога пута, када је у питању КиМ, време ради за нас?

Жозеп Борел, високи представник Европске уније за спољну политику и безбедност и потпредседник Европске комисије, коментарисао је ових дана ситуацију на Рогу Африке, ситуацију у свемиру са посебним освртом на проблем орбиталног отпада, наравно и шумске пожаре у Аустралији, али се ни речју није осврнуо на потписивање писма о намери да се успостави авионски саобраћај између Београда и Приштине. Ово одсуство реакције тако високог европског званичника на проблем који је Европи много ближи од свемирског отпада или Рога Африке, о пожарима у Аустралији да и не говоримо – премда се и само одсуство реакције мора схватити као реакција достојна пажње и тумачења – утолико је необичније што је споменуто писмо о намери, на свом твитер налогу, приметио и стигао да га забележи председник Америке Доналд Трамп: „Сви су рекли да то не може да се уради. Али први пут у овој генерацији, биће директних летова између Србије и Косова. Још једна победа.“

А онда је, такорећи на крилима тог договора о намерама, у Приштину и Београд стигао и Трампов специјални изасланик за дијалог Приштине и Београда, амбасадор САД у Немачкој Ричард Гренел.

ЕКОНОМИЈА ГРЕНЕЛОВЕ МИСИЈЕ
Разлоге овог Гренеловог доласка у Србију, укључујући и Косово и Метохију разуме се, најбоље је сажео амерички амбасадор у Београду Ентони Годфри, указавши да „нова година представља савршену прилику за свеж почетак рада на остварењу циља председника САД да се ослободе економски потенцијали региона… Сада је време за напредак“.

И сам Гренел је већ у Приштини, пренели су медији, рекао да је „његова мисија искључиво посвећена економском развоју“, напоменуо је и да њега и председника Трампа „занима како пронаћи решења за покретање економског развоја“, најзад, обећао је, „нећу вас приморавати на конкретне идеје већ да помогнете привредама да расту“. А и „деблокаду ваздушног простора, која ће сада омогућити летове на релацији Приштина–Београд после 21 године“, открио је, тражиле су „пословне заједнице“ у Београду и Приштини. И „људи ће моћи да лете“, како то рече председник Србије Александар Вучић на заједничкој конференцији за медије с Гренелом, „посебно они које то буде интересовало због нетворкинга, конективитија и свега другог“. И то је први важан закључак који је неопходно истаћи после Гренеловог обиласка Приштине и Београда, након кога је почело подробније да се разговара и о обнови железничког саобраћаја између централне Србије и њене (наше) јужне покрајине.

Ако је, наиме, судити по ономе што је Гренел рекао, а немамо ништа друго на основу чега бисмо могли да судимо о њему и његовим намерама и задацима, фокус његовог деловања – „Ми немамо никакве идеје, само имамо моћ“ – превасходно се односио на економију; ово уместо на крупна политичка, то јест статусна питања. Подразумева се, не из племенитог циља да сви почнемо да живимо боље него зато што је такав интерес оних пословних заједница које је Гренел споменуо, но то је нека друга тема. У овом тренутку за нас је најважније то запажање да своје време и енергију Трампов специјални изасланик није потрошио на завртање руке Србији и претње да призна самопроглашену независност Косова, већ на лобирање за интересе пословних кругова који су, док се само на томе задржавају, за нас ипак много мање погубни од оних геополитикантских којима смо до сада били изложени. И то је, с обзиром на оне с којима имамо посла, заиста освежавајућа новост.

ЛАЖНИ РЕЦИПРОЦИТЕТ
Све ово не значи и да је Гренелов обилазак овог дела Балкана био и сасвим лишен политике, уосталом, тако нешто није ни могуће замислити. Реч је стопроцентним приштинским таксама на робу из централне Србије и нашем лобирању против самопроглашене независности Косова и Метохије. Узгред буди речено, Печат је одавно указао на чињеницу да су ова два питања (насилно) повезана пошто смо крајем 2018. успешно спречили још један покушај Приштине да се учлани у међународну полицијску организацију Интерпол. У Београду је Гренел ова два питања повезао и сасвим експлицитно: „Таксе морају да буду укинуте. То је неприхватљиво. Исти захтев преносим и овде, кампања за повлачење признања мора да престане.“

А ипак, судећи по целини онога што је Гренел изговорио, како у Београду, тако и пре тога у Приштини, овај захтев – да престанемо да оспоравамо такозвану косовску државност – иако звучи исто, није исти као истоветни захтев који нам је још 2010. испоручила тадашња америчка државна секретарка и (хвала Богу) несуђена председница САД Хилари Клинтон. Она је то тражила зарад даљег учвршћивања крње (па отуда крхке) државоликости наше јужне покрајине, Гренел пак зато што то види као најкраћи пут ка оном ослобађању економских потенцијала региона.

Како год, председник Вучић узвратио је Гренелу онако како је и морао: „Ја не прихватам повлачење једнакости између такси и повлачења признања… Што се тиче такси, оне су уведене без икаквог разлога, и не може да буде танте за кукурику, мора да буде танте за танте, како се то каже у нашем народу… Ми смо нудили више пута Приштини договор у коме би се направила пауза у захтевима за пријем у бројне међународне организације и за признање, као и наше за повлачење признања, али то својевремено Приштина није желела да прихвати.“

АМЕРИЧКА АГЕНДА
Овако куражно одбијање експлицитног америчког захтева – Гренелу у лице – осим што се лако може објаснити диктатом српског националног интереса, може се разумети и као производ оне слутње о којој смо раније већ писали – да у читавом процесу учествује и невидљива рука Русије – али је делом, несумњиво, и резултат изостанка озбиљнијег америчког притиска у овом погледу. И ту заправо лежи најозбиљнији, и за нас највеселији аспект Гренелове мисије.

Његовим речима: „Оставићу политику вама свима. Овде долазимо само да бисмо спојили (две) стране. Немам неку велику агенду. Немам идеје око тога шта ви треба да урадите. Нећу вас приморавати на конкретне идеје већ да помогнете привредама да расту.“
Поручио је Гренел, из Приштине, и „нисам дошао са неком конкретном представом о томе шта би стране у дијалогу требало да раде“, те да „никада није постојало временско ограничење за постизање споразума“, да би пред новинарима у Београду и поентирао са две реченице које су биле важније од свега другог што је изговорио и у Београду и у Приштини: „Све док осећамо да се напредује, остаћемо у овом процесу. Ако саме стране одлуче да су завршиле с разговором и да нема одрживог политичког решења, онда ћемо се ми повући, а ја ћу отићи и радићу нешто друго.“

Онда ћемо се ми повући. Повлачи се Трампова Америка и из Сирије и Авганистана па никако да се повуче, али повукла се стварно из нуклеарног споразума с Ираном, из Париског климатског споразума, из ракетних споразума с Русијом, хоћемо да кажемо, ова екстравагантна могућност није толико немогућа да је треба априори одбацити. Тим пре што ју је, ничим изазван, изговорио Трампов човек од поверења какав је Ричард Гренел. И не треба посебно ни наглашавати колико нам додатног маневарског простора отвара, и колико сужава простор за предају наших државних и националних интереса већ и сама чињеница да је овако нешто изговорено. Већи преокрет у америчкој политици каква је овде вођена у протеклих тридесетак година догодиће се само ако се Гренелове речи и остваре; засад се, ипак, сасвим задовољавамо тиме што америчке амбиције не сежу даље од пословног лобирања и Трампове твитер похвале због постизања било каквог успеха.

НЕЗАДОВОЉСТВО ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
Амерички солистички наступ у лику Ричарда Гренела, и то на баш овакав начин, изазвао је пак незадовољство у Европској унији које се очитовало већ и у споменутом изостанку реакције њеног службеника надлежног за наш случај Жозепа Борела.

И не само то. Каже Бодо Вебер из Савета за демократизацију политике из Берлина – не одлучује он ни о чему, али се може сматрати ваљаним индикатором тамошњег расположења – да „САД ни саме, нити у улози лидера, не могу довести до решавања односа између Београда и Приштине“; да „оно што за сада знамо јесте да споразум, односно два споразума (између Србије и ‘Луфтханзе’ и КФОР/Косова и ‘Луфтханзе’) врло подсећају на статусно неутралне билатералне споразуме договаране почетком техничког дијалога, а већ смо видели да то не може бити пут ка решавању проблема статуса између Србије и Косова“; да „свеобухватни договор (…) мора бити заснован на јасним принципима, односно црвеним линијама дефинисаним од страна Запада“, и: „Уколико заобиђете ЕУ, високог представника Борела и кључне чланице као што је Немачка, коју и провоцирате преговорима с ‘Луфтханзом’ и потписивањем споразума у амбасади САД у Берлину, мали напредак може бити претворен у Пирову победу.“

У ту ће сврху – покушаја да ЕУ остане у игри као фактор који се још око нечега пита – високи представник Борел ових дана, како је најављено, посетити Београд и Приштину. Но тај је покушај унапред осуђен на неуспех, поготово ако ће се његов успех мерити оним црвеним линијама дефинисаним од стране Запада о којима говори стручњак Бодо Вебер. Ово због онаквог става Америке који је изразио Ричард Гренел, и због евидентног расцепа између Вашингтона и Брисела (Берлина), и због недефинисане политичке сцене у Приштини која укидање такси, као предуслов за наставак дијалога, чини немогућом мисијом, најзад, и због Русије и Кине без којих, због њиховог вета у Савету безбедности УН, нема коначног решења. Али и због расположења српске јавности која, пробуђена догађајима у Црној Гори, сасвим сигурно неће допустити било какво озбиљно попуштање на рачун наших интереса. Тако да нам пролазно време, макар што се Косова и Метохије тиче, уопште није лоше. Зато што време напокон ради за нас.

 

Насловна фотографија: Танјуг/Драган Кујунџић

 

Извор Печат