Прошлонедељни самит Европске уније и Западног Балкана Западном Балкану је донео све оно што Европска унија и може да му понуди. Дакле, ништа. Јадранки Јоксимовић, српској министарки за европске интеграције, било је то довољно да израчуна, питамо се какве је оцене имала из математике и логике, „да Србија у наредних пет до седам година може да рачуна на чланство“. Што је рачуница каква јој не би донела прелазне оцене из ових предмета, а донела јој је министарско место у Влади Србије.

Ваља размислити и о тој околности, много тога се из оваквог поретка ствари може закључити о свима нама; наиме, због оваквих понављача можемо сви да настрадамо ако наставимо да их пратимо.

100 година самоће

Што ће рећи да би више пажње требало да обратимо на рачуницу Едија Раме, премијера Албаније.

„Мислим да ћемо сигурно стићи у Европу, надам се, пре наредног века, али најкасније у наредном веку“, рекао је.

Наравно да је био ироничан, али то не значи и да није добро избројао.

Уосталом, већ наредне године навршиће се само првих 20 година откако је региону Западног Балкана на чувеном самиту у Солуну обећана европска перспектива.

Македонија је у међувремену 2005. године добила статус кандидата за чланство у Европској унији – Албанија то исто 2014 – па је потом у име тог чланства и променила име, и опет су и једна и друга прошле исто, то јест поново нису добиле сагласност да отпочну преговоре о тој кандидатури. Сећате се можда, то је онај чувени датум који је и Србија чекала да отпочне преговоре, отпочели су 2014. отварањем првих поглавља. Сад кажу да чекамо да нам отворе кластере а не поглавља, разлика је очигледно драстична.

Приметио је то и Еди Рама у Бриселу: „Не могу да кажем да ова кућа овде делује здраво.“

За разлику од нас западних Балканаца који од Европске уније нисмо добили ништа, Украјина и Молдавија добили су статус кандидата.

И опет се појавила слична рачуница. Понет оптимизмом због чина који је председник Европског савета Шарл Мишел одмах далековидо прозвао историјским, министар иностраних послова Летоније Едгарс Ринкевичс поверио се новинарима: „Надам се да Украјина неће постати чланица ЕУ тек 2050, већ, мислим, и пре тог рока.“

Споменута Украјина и њени житељи, иначе, приметила је тим поводом председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен која се обукла у боје украјинске заставе, жути сако и плава кошуља, „спремни су да умру за европску перспективу“. Ето још једног рока: просечан животни век у Украјини износи 71 годину.

Европски стандарди

Кад смо већ код Украјине и уз њу Молдавиј, испоставља се на њиховом случају да сви они јасно дефинисани критеријуми Европске уније чије испуњавање представља услов за напредак у ЕУ интеграцијама не представљају ништа више од мртвог слова на папиру.

Прецизније, једини уистину јасно дефинисани критеријум је беспоговорно ускакање у фронт Запада против Русије. Украјина због тога сад упорно обара просечну вредност животног века својих становника, а пријавила се и Молдавија, чији је председник парламента (Игор Гросу) рекао да је и његова земља „спремна да се прикључи новим санкцијама против Русије. Показаћемо солидарност са Европском унијом, наш статус и наше европске аспирације на то нас обавезују“.

Али то су већ учиниле и Албанија, и Северна Македонија, и Црна Гора, па сад нису добиле ништа. Ништа није добила ни Босна и Херцеговина, чека се да испуни јасно дефинисане критеријуме да би јој уделили статус кандидата.

Ради се, открио је Рама, о „преварантском духу проширења“, па је завапио, можда чак и искрено: „Немојте да дозволите да изгубимо веру у ЕУ, без обзира на ову шараду.“

На крају је, јавио је „Глас Америке“, „отказано обраћање лидера ЕУ“, уз „незадовољство представника Балкана“ који су се јавности прошлог четвртка обратили без својих домаћина.

И чак је и премијер земље која се толико понизила да је и своје име променила, и то упркос референдумском изјашњавању сопственог народа, Дмитар Ковачевски био слободан да примети: „Оно што се догађа је озбиљан проблем и удар на кредибилитет ЕУ.“

Сличну примедбу имао је и Еди Рама: „Наравно, имали су најдивније речи за нас, и, да будем искрен, и рекли су да се осећају лоше што не може ништа конкретно да се уради. Али нико од њих није рекао да се лоше осећају због саме ЕУ, а не због нас.“

Збиља: ништа Европску унију не би коштало да је Србији, на пример, отворила неки кластер – нико то не би ни приметио, почев од нас самих – или да је Северним Македонцима и Албанцима дала неки датум. Па ипак то није учинила. То, јасно барем колико и они њихови критеријуми, показује да се налазе у још жалоснијем стању него што је у јавности пристојно признати, чим немају снаге ни за један сасвим симболички гест који би западнобалканским лидерима олакшао даље саучествовање у споменутој шаради.

Гасни зависници

Него, све очигледније постаје и да нам овиме заправо чине услугу, све и ако им то није намера.

Ево неколико информација да посведоче о европској перспективи. И да нас увере да би нас останак на том њиховом путу, као леминге кад један за другим крену да се бацају с литице, тешко објашњив феномен иначе, одвео право у пропаст у какву сами већ срљају.

Суочени с долазећом кризом коју су сами изазвали санкцијама Русији и њеним ресурсима, позвали су у јавном писму генерални директори три водеће француске енергетске компаније („Анжи“, ЕДФ и „Тотал“) своје сународнике да не троше њихове производе: „Најбоља енергија је она коју не конзумирамо.“

Кажу: „Морамо, колективно, да смањимо потрошњу… Позивамо на колективну и индивидуалну акцију како би свако од нас – сваки потрошач, свака компанија – променио своје понашање и моментално ограничио своју потрошњу енергије, струје, гаса и нафтних производа.“

Иначе: „Растуће цене енергије представљају претњу нашој друштвеној и политичкој кохезији.“

Опомињу и да је „суша умањила производњу хидроелектрана“. А поврх тога, јавља „Њујорк тајмс“, због различитих (не)очекиваних незгода, и производња струје у француским нуклеарним електранама, поврх свега, пала је на најнижи ниво у последњих 30 година.

Немачка? Још горе. Објаснио је у „Шпиглу“ вицеканцелар и министар економије Роберт Хабек: „Ако не буде довољно гаса, одређене гране индустрије мораће да буду затворене… За неке индустрије, то ће бити катастрофа. Не говоримо о неколико дана или недеља, већ о продуженом периоду затварања. Говоримо о људима који ће изгубити посао, о регионима који ће остати без читавих индустријских комплекса… Компаније ће морати да обуставе производњу и да отпусте своје раднике. Доћи ће до колапса ланаца снабдевања, а људи ће морати да узимају кредите да би плаћали своје рачуне за грејање. Људи ће постати сиромашнији а незадовољство ће се проширити читавом земљом. То је моја брига. Суочени смо с тешким временима.“

Хоће Хабек поново да покрене и термоелектране, невоља с тим планом додуше састоји се у томе што 45 одсто својих потреба за угљем Немачка подмирује увозом из Русије…

„Шпигл“ такође, у подужем тексту под насловом „Ми смо гасни зависници“, открива и да је Немачка у „енергетску транзицију“ ушла „без плана како да то оствари“, цитирају и једног званичника који каже да је реч о „виртуелној енергетској транзицији“. Опоменуће и да „соларни панели долазе из Кине, ако стигну, због проблема у ланцима снабдевања“, а занимљиво је с тим у вези и следећих неколико реченица: „Руси су се, каже неко с добрим везама у руководству ’Газпрома’, одувек подсмевали Немцима. Нека наставе да верују да могу да имају индустријализовану земљу са зеленом енергијом. Сад им стиже рачун за то.“

Па ће још указати и да је Немачкој било потребно 20 година да достигне садашњи ниво употребе зелене енергије, и да ће то морати да се дуплира само да би се надокнадило оно што се добија из угља: „Говоримо о потреби да се садашња количина учетворостручи у наредних 10 година… То звучи као немогућа мисија… Гас ће наставити да буде незамењив као извор енергије у будућности, макар и зато што може да буде запаљен и претворен у струју кад ветар не дува и сунце не сија.“

А при томе „течни гас не може да се пореди са природним гасом из (руских) гасовода у смислу цене, начина производње и цене испоруке… Нова нада Немачке, Катар, захтева дугорочне уговоре како би инвестиција у постројења за конверзију гаса у течно стање за њих била профитабилна. То заузврат значи цементирање високих цена за више од једне деценије.“

А то значи и да би врло лако могло да се испостави да прогноза вицеканцелара Хабека није нереална колико је катастрофична.

И да је, ваљда, дошло последње време да размислимо о алтернативи. Ено, БРИКС је почео да се шири широм слободног света, Европска унија одједном има алтернативу…

Извор Печат, 1. јул 2022.