Никола Танасић: Богојављење по Новаку, или о измишљеним и живим традицијама

Након убедљиве победе у трећој рунди Аустралијан опена над Аргентинцем Томасом Ечеверијем, најбољи светски тенисер Новак Ђоковић искористио је прилику да својим сународницима честита велики хришћански празник Богојављења тако што је на телевизијској камери фломастером и ћирилицом исписао поздрав „Бог се јави“. Светска публика, навикнута да Новак на овај начин упућује неразумљиве поруке Србима није на то ни обратила пажњу, али свеколико Српство је, наравно, било одушевљено.

Аустралијан опен традиционално пада у сезону слава (Ђоковић је своју прву гренд слем титулу освојио на Савиндан 2008. године), а његова игра и перипетије на и око терена представљају једну од омиљених тема за славском трпезом.

Ова дубока, органска веза између српског националног фолклора и Ђоковићеве тениске каријере представља неисцрпан извор радости и весеља за све „Србе и оне који се тако осећају“, што ће рећи за све људе добре воље широм света који Новака воле и зато што је „етнички колоритан“ и укорењен у традиције свога народа.

Наравно, постоје и „они које се не осећају тако“, били Срби или не, и за њих је сваки пример „србовања“ Новака и његове породице повод за саблазан, цоктање језиком и ритуално ограђивање од балканских дивљака који „морају увек мимо света“.

Новакова богојављенска победа била је тако повод да се обједини неколико неуралгичних тема које бескрајно иритирају „питоме Србе“ у понашању својих рођака из балканске дивљине. Ту је сам успех Новака Ђоковића и општенационални шенлук који га прати, а у инат и уз брк глобалне елите која непоћудног Србина доживљава као некакву „црну мрљу белог спорта“.

Ту је и још један „црквени празник“ (њихове танане душе једва су преживеле ватромет Стевањдана десетак дана раније) који, на њихово ужасавање, још једном у јавности афирмише озлоглашени Стари календар, то математичко-астрономско отелотворење српског „заостајања за светом“.

Најзад, ту је и сам поздрав „Бог се јави“, који представља крунски доказ српске митоманије и „измишљања традиције“, јер се у време СФРЈ, те нулте тачке свих хришћанских обичаја на свету, њихови некрштени и нерелигиозни родитељи „нису никада тако поздрављали“.
Пливање за часни крст и крштење Господње

Поздрав „Бог се јави“, притом, уопште није оно што опадаче Српства највише иритира код Богојављења.

Традиција богојављенског пливања за Часни крст сваке године у исто време изазива нервозу, озлојеђеност и резигнацију тзв. „грађанске Србије“, која са своје позиције промотера правих животних вредности не може да поднесе то што Црква подстиче младе људе да воде рачуна о телесном и духовном здрављу, и да и једно и друго демонстрирају учествујући масовно у једном лепом такмичењу у славу Господњег крштења.

Овде још једном у помоћ прискаче сећање на златно доба хришћанства из времена СКЈ, када „овакве ствари нису могле да се виде“ (на државној телевизији), а пошто нису могле да се виде, значи да никада нису ни постојале. Из тога следи, наравно, да сама чињеница да је пливање за Часни крст један изванредно популаран ритуал који привлачи велику пажњу сведочи о „малигном утицају Цркве на друштво“, односно, прецизније, о „индоктринацији младих“ мрачњаштвом, религијским фанатизмом, и наравно, национализмом.

На страну тупавост аргумента у коме се за „лош утицај“ проглашава подстицање младих да се баве спортом и да негују врлине физичке изванредности и фер-плеја – ни „националистичка“ теза овде не стоји, баш као што не стоји потпуно арбитрарна тврдња да је у питању „измишљена традиција“.

Притом, да бисмо нашим суграђанима који нису имали привилегију да уче веронауку у школи објаснили значај Богојављења, не морамо да им указујемо на чувена „купања у леду“ која на овај празник практикују православци у Русији, Белорусији и Украјини, нити чак да их подсећамо да je божићна песмица Twelve Days of Christmas, коју без размишљања пуштају својој деци са англојезичних дечјих канала, такође посвећена Богојављењу, којим се код свих хришћана традиционално завршавају Божићни празници.

Могу се осврнути око себе и видети да се за Часним крстом на потпуно исти начин, и уз исте обичаје плива у Румунији, Бугарској, Грчкој, Македонији, чак и у – Албанији. Дакле, поред промоције здравог живота и врлине, Богојављење омогућава Србима да успоставе културне мостове и дијалог са другим народима Балкана, као и да негују традиције које се чувају у Европској унији.

Повратак античком агону

Али прича, заправо, тек ту постаје занимљива. Наиме, опште место у филозофији спорта јесте да се модерни спортови позивају на континуитет у односу на античка такмичења која су стари Грци организовали у Олимпији, Делфима, Немеји и другим градовима, али да они суштински представљају нешто сасвим друго.

Као главна разлика се наглашава да спорт у наше време представља недвосмислено секуларну праксу, усмерену на разоноду и физичко здравље појединца, док је античко такмичење – ἀγών – представљало јуначко надметање чија је главна сврха била ритуално слављење бога.

Наш велики теоретичар модерног олимпизма Љубодраг Симоновић у више наврата је наглашавао да модерни олимпијски мото – брже, више, јаче (citius, altius, fortius) – ставља рекорд испред самог такмичења и победе. У древним Олимпијским играма се нису бележили рекорди, већ само победници – они који су hic et nunc надвладали своје противнике и на тај начин својом победом величали и прославили бога коме су игре посвећене, али и доносили наклоност тог бога у свој полис, на огромну радост и одушевљење својих суграђана.

Херодот нам детаљно приповеда о зачуђености персијских великаша када су им пренесене приче о играма на које иде омладина из целе Хеладе само да би победник освојио – маслинов венац. Идеја аматеризма (буквално „заљубљеништва“) била је снажна у деветнаестовековном спорту, али је у меркантилним и среброљубивим друштвима Запада веома брзо уступио место професионализму, који спортисте неумољиво отрже из античког контекста и претвара у занатлије које се својом вештином, попут свих осталих, не баве ни за своју, ни за божју славу, већ за – новац.

Наспрам те и такве традиције спорта, утемељене у земљама Западне Европе пре двестотинак година, у Србији, али и у другим земљама Балкана можемо видети живу традицију античког агона у потпуно неизмењеном облику.