Никита Михалков: Словенски свет на нишану англосаксонских ловокрадица, ако ми не издржимо нико неће!

ДОБИТНИК Оскара, два Златна лава у Венецији, Гран прија канског фестивала, редитељ и глумац Никита Михалков, данас дели судбину своје земље – и сам је под санкцијама Запада. Чињеница да се упркос свим признањима нашао на црној листи, не узнемирује га. Каже да је то за њега, у одређеном смислу, веома здрав подстицај. Творац антологијских филмова („Робиња љубави“, „Недовршени комад за механички пијанино“, „Црне очи“, „Сибирски бернерин“, „Варљиво сунце“) сматра да је читав словенски и православни свет на мети англосаксонских ловокрадица, јер им својим постојањем смета у подјармљивању и глобализацији света.

Када је о рођенданима реч, „Новости“ и славни редитељ „мимоишли“ су се у пет дана: ми славимо седам деценија, а он ће 21. октобра напунити 78. година. Радо се филмски великан одазвао позиву за наш празнични интервју (посредством и љубазношћу Руског дома у Београду), говорећи, ексклузивно, о идеолошком и уметничком филму, како или због чега треба живети, Кустурици, па и шта се дешава кад руског човека доведете до очаја…

У Србији сте увек радо виђен гост – почасни грађанин Београда, носилац Ордена Светог деспота Стефана Лазаревића, инострани дописни члан САНУ. Која вам „титула“ посебно значи?

– Кад радиш због награда, признања, звања, никада их није доста. Чим добијеш једно, већ се назире следеће, овај има ово, онај има оно… Зато је сам принцип рада због некаквих награда, да би те истакли, сам по себи штетан. И када због њих радиш, то је као жеђ која се не да утолити. Ако бих гледао на та три признања о којима ме питате, онда, наравно, бити почасни грађанин Београда није само част, већ је врло везано за мој лични однос према овом напаћеном граду, који су растргли, бомбардовали и спалили у мирно време натовски злочинци, који су себи то дозволили без икаквих разлога, осим личних интереса англосаксонаца, да растргну словенски народ, и да, у принципу, донесу тако страшну несрећу целом Балканском полуострву. Зато је бити почасни грађанин овог напаћеног града за мене заиста велика част.

Наш академик Душан Ковачевић у једном тексту посвећеном вама пише: „Ниједан филм из земље са 12 временских зона није био гледан с толико одушевљења које је превазилазило саму филмску уметност – ‘Сибирски берберин’ је виртуозна симфонија историје која је била скривана или фалсификована, симфонија раскошних љубави и истине о земљи на нишану белосветских ловокрадица“. Да ли се и данас истина о вашој земљи нашла „на нишану белосветских ловокрадица“?

– Ради се о томе да се на нишану англосаксонских ловокрадица нашао читав словенски свет, читав православни свет. Они не могу и не желе да нас поднесу. И све то објашњавају разноразним рационалним тумачењима, политичким интересима, жељом да помогну неком за наш рачун и тако даље. Али заправо су то вишевековни покушаји да истребе, у суштини, православни свет, у суштини, руски свет, зато што им не дамо мира. Својим постојањем, својим погледом на свет, својим принципима сметамо им у остварењу свог највећег сна – у подјармљивању и глобализацији света, стварању „златне милијарде“ и претварању осталог човечанства у особље, колико год да их је потребно за опслуживање те „златне милијарде“. И зато рећи да смо се сада нашли на мети ловокрадица није тачно. Ми смо то увек били, само се сада то најуочљивије и најјасније види, јер ако понтифекс, Божји намесник на земљи, озбиљно разматра и дозвољава склапање истополних бракова, самим тим издаје Христове заповести, а знамо да за њим стоје десетине и стотине милиона људи, католика, које управо та одлука, рецимо, и многе друге доводе у стање збуњености и несигурности, и они не знају шта с тим да раде, чему да верују. Данас је то тако.

А сутра?

– Сматрам да је управо почетак специјалне војне операције постао катализатор у процесу схватања ко је ко у овој причи. Да бисмо разумели који су наши, а који су туђи. Да бисмо разумели колико снага постоје и унутар, и ван наше земље, који су спремни на све да би нас истребили и лишили права на живот по законима, по којима морамо да живимо, желимо да живимо, и по којима нам је Спаситељ завештао да живимо. Мислим да огроман број људи на свету, у принципу, без обзира на континент, вероисповест, националност, облик очију, боју коже, данас у нади и страху прати како ће се завршити ова битка. Јер, ако не будемо издржали – нико неће издржати, и свет ће дуги период прекривати фатална помрачина издаје Христових заповести.

ХИМНА КАО МОЛИТВА
ВАШ отац уважени Сергеј Михалков написао је и совјетску и руску химну, с каквим (о)сећањем их обе, ви лично, слушате?

– Отац је химну звао грађанска молитва. Рекао бих да је то тачна дефиниција. Државна химна велике земље је грађанска молитва, када тим речима народ изражава своју жељу о томе каква треба да буду његова земља и живот његовог народа. Зато и ја имам такав однос према њима, као према грађанским молитвама, са том емоцијом.

Како објашњавате те историјске „циклусе“ у односу Запада према Русији, па и вама лично, пошто сте се нашли под санкцијама земаља које су вас овенчале највећим признањима?

– Па, делимично сам одговорио на ово питање у почетку да, ако човек ради због награда, никада их неће имати довољно. Наравно, пријатније је добити награду, него бејзбол палицу по темену. Али у овом конкретном случају рећи ћу отворено: Запад се понаша не само глупо, већ и врло наивно, што ме радује. Ако мој глас уз то што ја радим, или уз моју емисију „Бесогон“ („Истеривач злодуха“), толико узрујава моћнике, толико их потреса, плаши, да их тера да доносе одлуке о увођењу санкција против мене, особе која није ни политичар, ни војни командант, нити члан неке партије или посланик Државне думе, или сенатор, значи да је Запад рањив, значи да је свака истина за Запада погубна, значи да је Западу потребно да све време буде на опрезу, и све време да тражи и зачепљује уста онима који могу имало да сруше те митове и лажи које Запад шири да би словенски свет приказао као непријатеља. Зато је за мене, да будем искрен, у одређеном смислу то веома здрав подстицај.

И Емир Кустурица је прошао сличан пут, од „обожавања до омаловажања“. Шта вас двојицу посебно веже?

– Емир Кустурица је мој пријатељ, изузетно ми је близак и по духу, и по мислима, и по љубави према женама и вину, и љубави према животу, и љубави, узгред буди речено, према тој истој књижевности која је обликовала умногоме, чини ми се, и Емира, и мене. Због тога је Емир за мене витез који носи свој крст и свој мач, и своју душу, своје срце, своје мисли, своју историју, своју културу, носи је и брани од било кога ко би се усудио да извитопери оно у шта он верује. Зато смо у овом случају Емир и ја у истом рову, иако се налазимо у различитим земљама.

Колико је играни филм постао (или одувек био) моћно средство у промовисању разних идеологија и погледа на свет?

– Па, ја само мислим када играни филм садржи више идеолошког него уметничког у себи, престаје да буде уметничко дело. Не значи да је то лоше, али само, чини ми се, да уметничко дело треба пре да постави питање, него да покушава да одговори на њега. И, иначе, питање увек садржи много већи смисао него одговор, зато, како је рекао Бергман, уметничко дело мора да потреса, да погађа право у срце и душу, покрај наше свести о свакодневном. Ово није тачан цитат, али смисао је апсолутно тачан. То је, вероватно, најважнији, највећи пут уметника, када његова дела погађају у срце, у душу човека, а рационални смисао тога ће се већ изразити кроз његове поступке и тада ће у неком смислу то зависити од његовог интелекта, образовања, васпитања и тако даље. Зато је за мене уметничко дело на првом месту, симфонија осећања која узбуђује. Како је рекао Михаил Чехов, све уметности покушавају да личе на музику. Управо музика каткад погађа у душу и срце, покрај наше свести о свакодневном. То се онда односи на све, на књижевност, сликарство, скулптуру, архитектуру, на шта год, рекао бих. Зато је уметничко дело симфонија која треба да потреса, а закључци ће доћи после, и умногоме ће зависити од интелекта човека, којег је потресло оно што је видео или чуо.

СЛОБОДА ЈЕ ПОТПУНО ПОВЕРЕЊЕ У БОГА
Због чега словенски човек (за кога кажете да нема ништа страшније него кад га доведете до очаја) данас живи и чему се нада?

– Када постављате питање шта се дешава када руског човека доводе до очаја, па, у принципу, за православног човека бити очајан и утучен, значи починити смртни грех, којим се сматрају очај и утученост. У сваком случају, убеђен сам да вера увек треба да сачува човека од очаја и утучености. Веома ми се допада фраза, не сећам се чија је, чини ми се неког од пољских писаца. Каже да је слобода потпуно поверење у Бога. Није чак вера, него поверење у Бога. То је оно што се зове „Оче, у руке Твоје предајем дух свој“. У том смислу опстанак и снага православног духа су, по мом мишљењу, изнад свих рационалних размишљања које нам може понудити западни свет.

Једном сте изјавили „Запад мисли како да живи, а ми мислимо због чега да живимо“?

– И то је заиста тако. Умногоме смо то питање покренули у филму „Неколико дана из живота Обломова“. Обломов је управо такав човек, својеврсни нонконформиста који живи с питањем „због чега живети“, за разлику од Штолца, који, као западњак, као прогресиста, постоји, у принципу, и живи тражећи одговор на питање „како живети“. Обломов мисли о томе због чега живети, зато што је убеђен да је немогуће доћи до одговора на питање „како живети“, ако не знаш одговор на питање „због чега живети“. Наш велики филозоф Иван Иљин је писао „живети треба због онога због чега вреди умрети“, а кад постављамо то питање, такорећи, у западноевропској заједници, људи се збуњују. Зато је, рецимо, мој продуцент Мишел Сејду на моје питање „где је отаџбина“, врло једноставно одговорио: „Отаџбина је тамо где је мањи порез“. Је л’ логично? Логично. Да ли се то уклапа у, такорећи, европски концепт живота? Наравно. Треба живети тамо где је мањи порез. Мање ћеш платити и имаћеш више новца да би, јелте, уживао у животу, у комфору. Иначе, и та реч је сама по себи грозна. Али ради се о томе да, када благостање друштва дефинише количина и квалитет задовољства, то друштво је, у суштини, осуђено на уништење, зато што то личи на онај експеримент када су узели миша и прикључили му разне каблове, а у углу је било дугме, и када би миш носем притиснуо дугме, осетио би физичко задовољство. Прво је то радио једном дневно, онда двапут, после пет пута… А онда се прибио уз дугме и угинуо. Исто то се, у суштини, дешава и са човеком, када управо задовољство и комфор постану основа његовог живота.

Све је питање избора?

– Не кажем да се треба свега одрећи, живети у шуми, ићи у опанцима и јести само сув хлеб. Потпуно је природно да сваки човек жели да живи у благостању, има удобан живот, да се добро облачи и тако даље, али свеједно постоје ствари које морају бити фундаменталне. У принципу, сва питања човечанства се могу пронаћи чак само код Пушкина. Зато што је он за својих 37 година проживео толики број живота и толико је питања које је поставио. Бар једно од питања је: „Дар непроцењив, дар случајан, живот, зашто ли си ми дат?“ Ето, у једној реченици је сабрана апсолутно цела филозофија руског и православног света.

У јануару сте прошли кроз озбиљну здравствену кризу, јесте ли успели да победите последице ковида? Да ли ћемо вас ускоро видети у Србији?

– Да то је… то је било озбиљно искушење. И његове последице су врло озбиљне, и борба против њега је озбиљна, али што се каже, Бог ме је сачувао, зато настављам да радим и много радим, хвала Богу, много се бавим спортом, тако да се трудим да не обраћам толико пажњу на болест, колико на здравље. Што се тиче сусрета у Србији, имам велику жељу, и не тек тако. Желим да у Србију дођем са представом „12“, коју сам урадио по нашем филму, и у којој и лично играм. То је веома озбиљна представа, која поставља врло важна, озбиљна питања и из неког разлога ми се чини, можда грешим, али желим да верујем у то да ће ова представа бити потребна српским гледаоцима исто као што је и нашој публици у мојој огромној земљи.

ОЗБИЉАН СТАЖ „НОВОСТИ“

– ЖЕЛИМ да честитам „Вечерњим новостима“ 70. годишњицу постојања. То је озбиљан стаж, и знам да сте веома овде популарни. Надам се да моји одговори неће покварити имиџ листа – нашалио се Михалков.