Али, како ми рече мој отац, било је то вријеме и поноса, пркоса и ината, вријеме херојства, вријеме када је наш народ излазио на улице упркос бомбардовању, стајао на мостовима како би их сачувао, било је то рекох вријеме пркоса, када су моји суграђани из Никшића, тачније из никшићке Жупе поручили НАТО пакту „Гађајте и нас, нисмо губави“, било је то вријеме када је наша војска на Кошарама зауставила копнену инвазију на нашу земљу, било је то вријеме када је посада на челу са потпуковником Ђорђем Аничићем оборила „невидљиви“ Ф117, а народ злотворима послао поруку “ извините, нисмо знали да је невидљив“.

Било је то вријеме када су се неки рађали као ја, али било је то вријеме кад су дјеца умирала! Умирала од бомби зликовачког НАТО пакта. Вријеме када је свој живот изгубила Милица Ракић, трогодишња дјевојчица из Раковице, вријеме када су живот изгубила дјеца у Мурину, вријеме када је живот изгубила једанаестомјесечна беба Бојана Тошовић, која се на небо вазнијела заједно са својим оцем Божином, који ју је покушао заштитити својим очинским тијелом, вријеме када је шестогодишњи Бранимир Станијановић погинуо у возу у Грделичкој клисури, тијело овог дјечака нађено је тек после 15 дана, скоро у потпуности угљенисано!

Убијали су нас! Убијали су дјецу, укупно 79 дјеце је настрадало од зликовачке руке НАТО пакта! А тај исти НАТО пакт је прихваћен вољом властодржаца у мојој Црној Гори, у ствари не, није он прихваћен у Црној Гори, он је прихваћен у Монтенегру, док се права, његошевска Црна Гора стиди тога, црвене јој се образи, јер је испало како рече један паметан млад човјек да смо једина земља која је бомбардовала саму себе.

На крају, желим да завршим стиховима Боре Ђорђевића: нема везе где боравим, када ћу мрсити или постити, али једно ме могу да заборавим, дјецу ти нећу опростити!
Нећу вам никада опростити! Јер сте убијали моју генерацију! Јер и даље нас све убија осиромашени уранијум, који сте немилице бацали по мојој земљи!