Ни крај с крајем да саставе: Тешко сиромаштво притисло породицу борца са Kошара на Голији

За Милоша Јовановића, борца са Кошара тешко оболелог од оног што лекари зову посттрауматски синдром, за његову тешко болесну мајку Росу, сестру Марину, празници који су на прагу неће донети неку велику радост у кућу. Уствари, за њих троје у селу Троштица на Голији сваки дан је исти, сваки је тешка борба за опстанак, за голе животе.

И не зна Милош, то често понавља, јесу ли му тежи били они дани на Kошарама или му је теже сиромаштво које је сад притисло и њега болесног и његову породицу.

Разлика је само, каже, онда кад је био на Kошарама, кад су његови кући, Роса и Марина, мислили да је погинуо, да им жив неће доћи, било је неке наде да га метак неће стићи, да ће иза дана пакла доћи неки бољи. Сад, те наде више нема.

„А, ко се из сиромаштва ишчупао?“, питали су ме једном, онако добродушно, просто, и Милош и Марина.

Пре неколико дана из Троштице поново зове Марина. Стигла их је, каже, нова невоља.

„Пре неки дан пао нам је један зид штале, умало ме није убио, сад немамо више где краву да затворимо. Одвела сам краву у комшилук, мада, и код њих нема места. Да краву продамо – шта ћемо онда јести. Да је некако да шталу макар мало оспособимо, до пролећа, да затворим краву, после ћемо се некако сналазити. Звала бих мајсторе, али треба плаћати дневнице, треба материјала, а одакле“, испричала ми је Марина.

Осим што је оболео од посттрауматског синдрома, Милош је и тешки шећераш, од његовог рада, могућности да оде у надницу, заради неки динар, нема ништа. Ретко која ноћ прође а да не сања другове са Кошара, крв, располућена тела, експолозије, пуцњаву. Онда устане, Марина, која је и сама болесна, муку види док га смири.

„Понекад у бунилу дохвати и секиру, ваљда да се брани, кад се смири, заспи, поново почне да сања и тако скоро сваку ноћ“, прича Марина.

Тешко је, годинама већ, болесна и Роса, већину новца од Росине пензијице која је 20.000 динара, од социјале коју прима Милош, неких 13.000 динара месечно, дају за лекове. Кад плате струју, лекове, аутобуске карте до Новог Пазара кад треба ићи до лекара, до апотеке, мало шта преостане за храну.

„Сваки рачун за струју нама је као камен око врата! Ако ко може да разуме, тешко је обрести динар, платити, просто немамо. Сам бог зна колико ми је тешко да то изговорим, али, нема…“, кроз тешке сузе говорила ми је пре неки дан Милошева сестра Марина.

Тешко је и претешко слушати причу и муку Јовановића, како једва састављају, уствари, и не саставе крај са крајем…

„Само невоља за невољом, прошле године чекали смо да се крава отели, оно, на нашу муку, док сам била у болници, угину теле у њој, друго теле угину нам у штали, а ја мислила да га продамо, да се од тих пара некако ишчупамо, да барем рачуне за струју плаћамо“, сведочи Марина.

Пре десетак година Јовановиће сам затекао у Троштици у уџерици која само што се није срушила. Kров је прокишњавао, у зидовима од земље биле су рупе кроз које је рука могла да се провуче. Тада је покренута акција, укључио се пре свих новопазарски добротвор Хидо Муратовић јавили су се добри људи, Милошеви саборци са Kошара. Јовановићи су добили нову кућу.

Били су то кратки дани среће за Јовановиће, тако ретки у њиховом животу. Борили су се после, кажу, колико су могли, сад је поново догорело до ноката.

„Сад барем имамо кров над главом, али, како живети, од чега, све троје болесни, да барем у надницу можемо, а не можемо… Притисла сиротиња“, прича Марина.

Јовановићима је сада хитно потреба помоћ, мала, људска, колико ко може. Њима је сваки динар велики.

За људе добре воље, жиро рачун Марине Јовановић је 205901100701398602. Да сакупимо новац, да Марина сада барем купи материјал, плати мајсторе и поправи шталу, а сиромаштво, оно се не може отерати, оно је њихов друг и сапутник.