Први пут, са највишег државног места, најављено је да би грађани Србије на референдуму требало да одлуче о границама наше земље и о судбини Косова и Метохије.

Председник Александар Вучић потпуно је оголио ствари и обелоданио да ће пре уласка Србије у Европску унију морати да се реши питање државних граница.

Какво год да буде референдумско питање, оно ће бити судбоносно по будућност српске нације. На шта год грађани буду морали да одговоре — решиће најкрупнију вековну дилему Србије.

Без обзира, да ли се референдум распише за промену одредби Устава које се односе на Косово и Метохију или ће народ морати брутално да се определи између — наставка пута ка ЕУ или одбране територијалне целовитости и Косова и Метохије, право питање ће у ствари бити:

„Да ли сте за то да Срби нестану као народ или не?“

Тако је!

Добровољно одрицање од Косова и Метохије заувек би променило есенцијални генетски запис српског народа. То би представљало најзначајнију и најпогубнију одлуку у историји нашег постојања.

Без обзира каква нас будућност чекала после тога, ми више не бисмо били исти народ. Срби би се добровољно одрекли себе.

И добро је да се ствари коначно изведу до краја. Корисно је да више нико из белог света не игра са Србима шибицарски. Лековито је да знамо шта се тачно крије иза рогобатне и кабасте формулације коју нам свакодневно подмећу под нос, а од које нам, наводно, зависи све.

Она гласи:

„Србија мора да потпише са Косовом свеобухватни споразум о нормализацији односа.“

Колико год Србија покушавала у тој формулацији да нађе средње решење, које ће задовољити обе стране и које ће наљутити обе стране, та формулација за Вашингтон и водеће европске државе значи само једно:

„Србија мора да потпише споразум са независном државом Косово.“

Ни Америка ни Приштина ни најмоћније силе Европе нису спремне ни за милиметар да одустану од те позиције. За њих је то је једина „нормализација односа“. За њих је то услов свих услова да Србија настави пут у ЕУ.

Дакле, нормализација односа значи — потпуну ненормализацију Србије. То значи да Београд мора да прихвати да је нормално оно што је ненормално — да се симболично и суштински најзначајнији део државе насилно одвоји.

Да после једне деценије Београд за самопроглашену независност на крви и патњи Срба капитулантски каже:

„Отимање наше земље је нормално“.

Важно је зато што смо у Давосу од председника Вучића чули и да ће Србија рећи: „Хвала довиђења“, уколико јој се буде тражило да призна независност Косова.

Важно је и да Србија непрекидно нуди решења, компромис, креативне моделе, макар то била само куповина времена до неких бољих година.

И коначно, важно је да Срби сами на референдуму одлуче — да ли је Косово њихово, без обзира што је тренутно окупирано.

Ако Срби одлуче да се заувек одрекну Косова и Метохије, ништа боље од тога нису ни заслужили. За све што им се после тога буде дешавало, сами ће сносити вечну кривицу.

Ако Срби одлуче да не одустану од Косова и Метохије, бар једно је сигурно — опстаће као народ. За све остало мораће сами да се изборе.