Ненад Кецмановић: Можда би било најбоље да Бошњаци распишу конкурс за најбољег окупатора

„ВИ СТЕ Аустријанац, ја бих рекао – и наш, у смислу Аустроугар“ поздравио је Сенад Хаџифејзовић у својој емисији „Фејс ту фејс“ Михаела Сатлера, амбасадора ЕУ у БиХ, а поводом додјеле Кандидатског статуса.

Збуњен овом провокативном формулацијом блискости с обзиром на не тако далеку прошлост аустроуграске анексије и окупације БиХ, Сатлер је осјетио потребу да релативизује: „Да, имамо блискост током стољећа… И то је добро“.

Не, Сенад није хтио да, подсјећањем на прошлост, направи неслану шалу на рачун госта. Напротив, то је требало да буде љубазан израз блискости базиране, парадоксално, баш на искуству анексије и окупације.

Хаџифејзовић, наиме, није рекао Сатлеру само да је Аустријанац, него „и наш Аустроугар“, тако да није остао недоречен на који период је мислио.

Циљао је очито баш на Двојну монархију, која је од Османлија преузела власт у БиХ.

Сенаду Хаџифејзовићу не треба замјерити јер је његова изјава добродошлице била спонтан израз перцепције анексије и окупације. Не само његове личне него и бошњачког народа.

Као лијек од болне носталгије за пустим турским, Беч је умјесто калифа у Стамболу увео локалну функцију реису-ул-улеме као поглавара Исламске вјерске заједнице у БиХ. Што је било још важније, у феудалној Босни привремено је поштедио босански беговат од аграрне реформе.

Но, није то било довољно да Аустроугарска купи лојалност босанских муслимана, и у њихова срца усади лијепе успомене које у Бошњака живе до данашњих дана.

Аустроугарски колонизатор је истовремено био и европски модернизатор. Пруге, путеви, рудници, пилане, банке, администрација, инострани стручњаци, Земаљски музеј и репрезетативне грађевине у Сарајеву (Вијећница, Правосудна палата на четири улице и сл.).

Све је то, наравно, служило за колонијалну експлоатацију домаћих природних ресурса и неповратан транспорт на прераду и профит царске благајне и аустријских и угарских предузетника. Али, Аустроугарска је имала дугорочне планове у Босни, па је много тога и остало, попут модерне инфраструктуре и импозантних грађевина.

Стигле су и Захер торте, балске хаљине, шешири, смокинзи, кравате, па су муслимани Босну доживљавали као дио Хабзбуршког царства и себе идентификовали као Европејце.

Колонијални статус се задржао, само што фермани више нису стизали са стамболске Високе порте, него са Бечког двора. Онда је прошла и та окупација, друго златно доба босанских муслимана.

У популарној ТВ серији „Тале“, по сценарију Дервиша Сушића, забиљежена је носталгија већ оматорјелих распусних и расипних босанских бегова за проводима у бљештавој царској Пешти, пештанским кафанама и борделима, ватреним и приступачним Мађарицама, о чему са сјетним дубоким уздахом приповиједају по босанским касабама.

Био је то неодољив зов хедонизма једне нове њима до тада непознате западне цивилизације у којој жена у кући није била скривена иза мушебека, а напољу под заром.

Када је рођена прва Југославија, на „пусто турско“, надовезало се „пусто бечко и пештанско“.

Хабзбуршка колонијална управа није много обраћала пажњу на такође још недовољно национално освјешћене Хрвате, који су, као добри католици, аустроугарске истовјернике третирали као браћу, која их је ослободила од османске исламизације.

Радић је, након турнеје по западној Херцеговини, био шокиран открићем да тамошњи католици махом себе не препознају као национално Хрвате.

Са Србима је било посве другачије. Иако су се знатно боље снашли у првобитној акумулацији капитала као предузетници, који су по босанским и херцеговачким градовима (Сарајево, Мостар, Бањалука, Тузла) отварали пилане, кожаре, винарије, трговине, банке, хотеле, они су у Аустроугарској видјели пренствено новог окупатора.

Ћоровић пише: Узели су нам душу…! Зато су дијелом профита финансирали национална, црквена, просвјетна и културна друштва. Јавно или дискретно спонзорисали су читаонице, књиге, часописе, борбу за културно-просвјетну аутономију и, ослоњени на слободну државу Србију, развијали југословенску идеју јединства и ослобођења словенских народа.

У Младој Босни били су окупљени и Срби и Хрвати и муслимани, али послије Принциповог атентата на надвојводу Фердинанда у Сарајеву, муслиманска алаша је у знак привржености бечкој круни разбијала и пљачкала српске радње широм Босне.

Бечки намјесник у БиХ, Бењамин Калај, дошао је на идеју да од босанских муслимана, хришћанским окружењем дубоко изолованим од исламског свијета и без националног идентитета, направи босанску нацију. Са, по католичанству лојалним малобројним Хрватима, бројни муслимани требало је да постану дугорочан ослонац бечко-ватиканске политике ширења према Истоку преко Србије.

Овај пројекат, неспорно ученог и даровитог Калаја, подразумијевао је конструкцију новог идентитета босанских муслимана (богумилска хипотеза, црква босанска, босанчица, босанство), затим савез са Хрватима против Срба и, најзад, затварање границе на Дрини, а против национално-ослободилачких утицаја из Србије.

Муслимани тога времена нису насјели и задовољили су се вјерском аутономијом, али поражени пројекат преживјео је у ватиканским архивама и након неколико деценија оживјео у Кардељевој мисији признања нових нација па и муслиманске, Микулићевој борби за јединствену историју и књижевност Босне, а против „патернализма и душебрижништва“ Београда, пријестонице обје Југославије.

Милошевић је био више оправдање него разлог да Словенија и поготово Хрватска оду, те да Бошњаци не остану у скраћеној држави.

Кучан је чак касније признао да би конфедерација била само чекаоница за `збогом у Београду, видимо се у Бриселу`.

Покрет несврстаних и посјете арапских лидера Сарајеву све са мамутским перзијанерима на поклон Беговој џамији, успјех Хомеинија и успон ислама у свијету, пробудио је емоције руралне, више вјерске него националне базе.

Истакли су у први план исламисту Изетбеговића наспрам секуларне конкуренције, која му се двонационалним референдумом придружила у самоубилачком провоцирању рата.

Пред капитулацијом су се на Првом бошњачком сабору поново подијелили. Екс комунистички секуларци, који су, додуше, почели и да клањају, замијенили су име нације које се ни једним словом није разликовало од вјерског, увели бошњачку књижевност и измислили национални језик. Све по европским стандардима за препознавање нације.

Алија је то тактички допустио да збије унутрашње редове и осигура подршку Запада, али спрега СДА и ИВЗ и АБиХ је редовно побјеђивала на изборима, док је проевропејска опозиција безнадежно остајала на резервој клупи.

Побједа „осморице“ на нетом одржаним изборима и кандидатски статус у ЕУ улили су силан оптимизам и самопоуздање у редове бошњачких грађаниста.

Усхићени Хаџифезовићев поздрав Сатлеру испало је да значи: Ти си Аустријанац, а ја Бошњак, ти јеси амбасадор ЕУ, а ја тек на европском старту. Једино што нас повезује јесте Аустроугарска окупација БиХ и зато те сматрам својим“.

Уосталом, реис емеритус Мустафа ефендија рекао је „Наш калиф више не столује у Стамболу него у Бриселу“.

Хаџифејзовић је у свом ток шоуу, прије Сатлера разговарао и са предсједницима ex yu република, па и са Вучићем, али није га поздравио: Ви сте предсједник Србије, а и наш, у смислу Југословен.

„Наш у смислу Аустроугар“ био је и в.п. Волфганг Петрич и в.п. Валентин Инцко. А ако ћемо већ тако да третирамо потомке бивших окупатора, онда бисмо за „наше у смислу Трећег Рајха“ могли да поздравимо и в.п. Шварц-Шилинга, и несуђеног в.п. Шмита.

Можда би било најбоље да Бошњаци распишу конкурс за најбољег окупатора, при чему би предност имали они који су се на том послу већ огледали у БиХ. Дакле, не само Аустријанци и Мађари, него и Нијемци, али прије свих Турци због вјековног искуства у окупацији и исламизацији.

Али, треба дати шансу и новима, можда се покажу још бољи.

Материјал за позивни конкурс не би требало слати Русима и Кинезима да не би малигно утицали. 

Сенадова добродошлица Михаелу била је ехо далеког Аустроугарског вакта, а поводом отварања не мање далеке кандидатске перспективе бошњачког прикључења Европској унији.