То је, према писању хрватског Јутарњег листа, видљиво из нацрта „Загребачке Декларације“ која ће бити усвојена и у којој се нигде у тексту не спомиње „проширење“, „чланство“ нити „интеграција у ЕУ“. Постоји само неодређена реченица о „европској перспективи“ и снажнијем повезивању.

ЕУ не помиње проширење на Западни Балкан

Милан Игрутиновић из Института за европске студије сматра да терминологија употребљена у „Загребачкој Декларацији“ говори о неодређеној будућности која чека земље кандидате и изостанку формалних обавеза за ЕУ по питању проширења.

„Пре два месеца ЕУ је дала „зелено светло“ за почетак преговора Северне Македоније и Албаније, али без одређивања датума. Мислим да је њихов интерни став да је то, у овом тренутку, довољно у погледу формалних корака придруживања било кога са Западног Балкана, укључујући и Србију. Зато мислим да овај самит у том смислу можда није нужно битан, јер је још са тврдим „не“ Француске прошле године свима овде доста јасно стављено до знања да је политика проширења на неки начин на чекању“, оцењује Игрутиновић.

Он додаје да треба имати на уму чињеницу да су међу земљама-чланицама ЕУ подељени ставови по питању проширења. Иако већину чланица то интересује и немају проблем са тим, многе владе то сматрају непопуларном „домаћом темом“ јер су њихови грађани све скептичнији према идеји давања новца „сиромашним балканским народима“.

Са друге стране, каже Игрутиновић, неке државе сматрају да ЕУ мора више да ради на интеграцији Западног Балкана, ако жели да буде озбиљан геополитички играч.

„Ми јесмо, на неки начин, жртва њихових интерних дилема, преплитања и мешања карата. Имали смо формални „брегзит“ у јануару, а сада је дошла једна потпуно нова тема која је гурнула у страну све остале теме, укључујући и реформу ЕУ за коју смо ми негде били везани. Ова криза јавног здравства, као и економска криза која је на помолу и за коју се сматра да ће бити најгора од 1929. године, погурала је у крај гомилу других политика, па и политику проширења“, каже Игрутиновић.

Пандемија је променила све

И Сузана Грубјешић из Центра за спољну политику каже да, иако је загребачки самит требало да буде историјски јер се ове године навршава 20 година од самита у Загребу када је тадашња СРЈ укључена у процес Стабилизације и придруживања, пандемија је променила све, па и формат, домет и очекивања од овог догађаја.

„Тачно је да у нацрту заједничке Декларације, на жалост, нема ни речи ни о проширењу, ни о интеграцији, али са друге стране је обезбеђена велика финансијска помоћ за земље Западног Балкана, уз већ опредељене 3,3 милијарде евра о којима ће на самиту бити речи. На јесен се најављује и тај велики економски инвестциони план за Западни Балкан и то су све позитивне вести“, каже Грубјешићева и подсећа да говора о проширењу ЕУ није било ни на самиту у Софији 2018. године.

Она верује да је добар сигнал то што су датум за отпочињање преговора са ЕУ претходно добиле Северна Македонија и Албанија, а за Србију и Црну Гору ту је, како каже, ревидирана методологија по којој ћемо убудуће преговарати, и која нуди могућности за бржи напредак јер су поглавља подељена у кластере.

„То су све добре вести и добри сигнали, али оно кључно, а то је да се ЕУ обавеже и да стави у декларацију, неки документ, да ће Западни Балкан бити интегрисан и са неком временском одредницом, то ћемо још сачекати. Очигледно је да ни она стратегија проширења из 2018. у којој је стајала 2025. година као могућа, потенцијална година пријема за Србију и Црну Гору, све више губи на значају, јер ипак су земље чланице те које ће одлучивати о пријему нових земаља, а не сама Европска комисија“, оцењује Сузана Грубјешић.

Ипак, наша саговорница не мисли да земље Западног Балкана треба да буду разочаране исходом загребачког самита јер је ситуација специфична, пандемија је у целом свету, а самит се ипак одржава и ипак је ЕУ, како каже, пронашла начин да помогне Западном Балкану да се избори са пандемијом и последицама које ће она оставити на друштва и привреде читавог региона.

Милан Игрутиновић верује да се од самита у Загребу више није ни могло очекивати јер је реч о формату Западни Балкан 6 у коме учествује и самопроглашено Косово, које строго-формално нема перспективу чланства.

„Питање је како би у том смислу они уопште укомбиновали тематику формалног проширења и формалних почетака преговора са Албанијом или Македонијом са тим да Косово нема јасну перспективу због свог статуса и тога да га пет чланица ЕУ не признаје. Ту је такође и Босна и Херцеговина која није формални кандидат. Дакле, ту постоји преплитање између формалног процеса придруживања и онога што јесте велика скупина западнобалканских земаља, како они кажу – партнера, у којој се више прича о дигиталној агенди, конективити агенди и економској сарадњи, поготово сада у контексту пандемије ковида“, примећује Игрутиновић.