СЛОБОДАН ЕРИЋ: НЕМА ПРЕДАЈЕ КОСОВА НИ САНКЦИЈА РУСИЈИ

Данашња Србија нема мандат да преговара о статусу Косова јер оно није само њена својина него и свих претходних и будућих генерација

Уиздању Удружења грађана Цер недавно је изашла књига „Српски план“ Слободана Ерића, дугогодишњег уредника „Геополитике“, за ког Миша Ђурковић, у предговору, каже да је „не само борац против савремених облика сатанизма већ и изразити весник времена које долази“. Његова „Геополитика“ је свој живот започела у време када је кренула пуна окупација Србије изнутра и у доба пуног тријумфализма америчке визије униполарног света и новог консензуса, а он је од старта показивао да је могуће и мислити и радити другачије. Ђурковић каже да нам је Ерић, „без амбиције да буде неки нови Гарашанин“, понудио веома вредан материјал у ком доминирају теме одбране Косова и Метохије и спречавања овдашње власти да уведе санкције Русији. Поводом нове књиге, Слободан Ерић је говорио за „Печат“.

 

Откуда идеја стварања „српског плана“? И да ли је, у оваквим међународним околностима, могуће ишта планирати?

Време је да Србија почне да пројектује своју будућност. Јер сопствени планови представљају препреку за реализацију планова других, концентришу напоре нације и усмеравају је ка будућности. Али да бисмо испунили велике задатке у будућности, потребно нам је сабирање, јачање нације изнутра, да се бар накратко одвојимо од спољног света и медијског притиска спољне политике и спољнополитичких тема, које доминирају у јавном простору, окренемо себи и поведемо унутрашњи дијалог – разговор једних с другим, одговоримо не само на питање шта нећемо и шта нисмо већ и шта хоћемо и шта ми јесмо, да се концентришемо на себе, боље саморазумемо и самодефинишемо на бази истине и сопствених базичних вредности.

Притисцима Запада – САД и ЕУ – на Србију да прихвати независност Косова додат је захтев да се Србија придружи санкцијама западних земаља Руској Федерацији. Како одговорити на тако тешке изазове?

Србија, из бројних, разумљивих и оправданих разлога, не може да прихвати ниједан од ових захтева Запада. Данашња Србија нема мандат да преговара о статусу наше јужне покрајине, јер Косово није само својина данашње генерације него и оних свих претходних и будућих, истовремено и земаљске и небеске Србије. Ово није неки пригодни и лепо дефинисани став – него сушта истина.
Србија не треба и не сме да уведе санкције Русији, јер српски и руски народ веже вековно пријатељство, а РФ је најважнији стратешки савезник Србије у одбрани Косова и Метохије. Србија, ову своју позицију, треба да оснажи и принципијелном одлуком да не жели да уводи санкције било којој другој држави. Снага почива на принципима, а Србија има морално право на овакав став јер је и сама била жртва санкција.
Стално говоримо о неутралности Србије, али она, у пракси, све више кородира. Можемо ли остати неутрални у неуралгичном свету на прагу трећег светског рата?

Актуелна спољна политика Србије, базирана на неутралности, суштински је исправна. Србија не треба да се обазире на оптужбе да седи на две или четири столице, јер политика балансирања – лавирања – између великих сила, војних и политичких блокова и држава, има дугу традицију и потпуно је легитимна.

Политика војне неутралности утемељена је у Резолуцији о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, усвојеној 26. децембра 2007, у Народној скупштини гласовима 220 посланика. Одлука о војној неутралности је исправна са становишта националних и државних интереса, само је треба квалитативно надоградити. Војна неутралност омогућава нашој земљи да поводом рата у Украјини или неког другог међународног оружаног сукоба, не буде увучена у неки регионални или светски рат, што је прворазредни национални интерес Србије. Србија је имала огромне жртве у два светска рата и очување биолошке супстанце нације мора бити императив националне политике. Истовремено, војна неутралност нас не спречава да одржавамо и развијамо политичке и економске односе са пријатељским земљама као што су Русија, Кина, Грчка, али и с другим државама. Истовремено, то не значи да Србија не треба да развија своје одбрамбене капацитете и јача армију. Напротив, треба – посебно данас када се у свету сви наоружавају и када војне фабрике раде у три смене.

Неутралност је, поред осталог, и најприхватљивији оквир за Србију да покуша да избегне и не саучествује у различитим глобалистичким агендама и пројектима, који се већ реализују или је у плану њихово спровођење, ако процени да то није у њеном националном интересу. Почев од неких елемената зелене агенде, око које у свету постоје подељена мишљења у научним круговима и јавном мњењу (не спорећи апсолутну потребу да се заштити и очува животна средина), преко вештачке хране (вештачке коју треба да једемо, како нам сугерише Бил Гејтс), смањивања обима употребе папирног новца (готовине), до здравствене политике коју намеће Светска здравствена организација, све већег јавног надзора, и низа других различитих мера – све иде у смеру ограничавања људских слобода и права, и које се све више спроводи, не само на Западу него и у неким источним, и нама пријатељским земљама, као што су Кина и Русија.

Понављам: шта ћемо ако је пред нама трећи светски рат? Какав је ту план могућ?

Нама Србима слобода је важна. Наши преци нису проливали крв за слободу да бисмо ми данас били робови. Значи, према глобализму највећи опрез! Јер и нови светски рат – надајмо се да до њега неће доћи – може бити глобалистички пројекат. Неутралност, схваћена и као нека врста аутономности у односу на међународну заједницу, најприхватљивији је оквир да се у данашњем, све више униформном свету, сачува и изрази, кроз историјско трајање потврђена, посебност српског народа.

Пред различитим безбедносним ризицима и могућношћу да рат у Украјини, или на неком другом кризном жаришту, ескалира у неки шири сукоб, Срби морају сачувати државу, и не смеју дозволити да се у било којој форми понови 1941. година, када је наша земља била окупирана, територијално раздељена, а наш народ подвргнут страшном терору и геноциду, пре свега у НДХ, са трагичним грађанским ратом, чији је коначни резултат био долазак на власт – уз помоћ Велике Британије и СССР-а – Комунистичке партије Југославије, архинепријатеља српског народа.

У свету, који ће све више бити подељен, у коме ће економски односи бити ограничавани различитим економским санкцијама, у којима се западне земље у неким сегментима понашају као комунистичке државе 1945. године „конфискујући“, пленећи, имовину Русије, руских олигарха, и са њима повезаних фирми и лица, Србија треба да ради све супротно. Србија треба да правно гарантује неповредивост имовине и капитала, да остане отворена за страна улагања, слободна за пословање – производњу и трговину са целим светом. Србија, као нека врста слободне економске зоне, може бити територија на којој компаније из земаља чије је пословање ограничено обостраним санкцијама матичних држава могу посредно или на други начин трговати и пословати, и где се може слити велики инвестициони капитал. Србије тиме може најбоље помоћи и пријатељима са Истока, и партнерима са Запада – а највише себи. Овај могући позитиван економски ефекат може настати само као секундарни резултат једне принципијелне неутралне политике наше земље. Србија може тако да се незванично кандидује за улогу нове балканске Швајцарске у 21. веку.

У књизи тврдите да је могуће изградити спољну политику на светосавским начелима. Шта то практично значи?

Ми, у основи, нашу политику, треба да градимо на темељима које је поставио Свети Сава. Први српски архиепископ наш народ је определио, у духовном смислу, за источну, православну, византијску духовност и традицију. И то је примарно опредељење. Али је Свети Сава добијањем и изградњом аутокефалне, националне цркве, сачувао посебност српског народа у оквиру православља, што је касније историјски препознато као светосавље – православље са српским стилом. Тиме су постављени темељи духовног и националног идентитета српског народа. Истовремено, на једном другом, међународном, дипломатском, производно-трговинском, материјалном нивоу, тадашња Србија је одржавала различите односе и имала споразуме са земљама и народима источно и западно од њених граница. Велики жупан Стефан Немања се 1189. године срео и у Нишу са „светим римским царем“ Фридрихом Барбаросом, који је предводио војску у Трећем крсташком походу, и постигао споразум с њим. Србија није ушла у војни сукоб са армијом крсташа, када је, на плану јединства вере и политике, постојао у пуном смислу савремене формулације – Колективни запад. Свети Сава се и подвизавао на Светој Гори и ходочастио и ходио у својим духовним и дипломатским мисијама и сретао са значајним личностима из других народа. Др Жарко Видовић, познати српски филозоф, говорио је да је у тадашњој Европи и свету, међу савременицима, Свети Сава сматран за најмудријег човека.

Духовно признање – давање аутокефалности СПЦ – стигло је са Истока од византијског цара и васељенског патријарха, а политичко признање Србије – преко првог крунисаног краља Стефана Првовенчаног – стигло је са Запада.

Али шта да радимо ако се свих својих позиција одричемо да бисмо наводно ушли у ЕУ, што све више личи на „Не липши, магарче, до зелене траве“?

Позиција Србије је умногоме одређена географијом, српски народ се налази истовремено на периферији и западне и источне цивилизације. Велики је испит пред Србијом: не признати независност Косова и не сагласити се с њом, одржати проблем у стању замрзнутог конфликта и оставити могућност да се у будућности јужна покрајина реинтегрише у уставно-правни поредак Републике Србије, сачувати неоштећене односе с Русијом, који су пријатељског и стратешког карактера. Истовремено, Србија треба да са Европом, Европском унијом тражи неки договор и споразум у обостраном интересу, имајући у виду не само тренутну геополитичку ситуацију и односе снага на Старом континенту и у свету већ и дугорочне процесе и кризе, попут мигрантске и других, које ће све европске земље, силом (не)прилика, све више упућивати једне на друге. Србија може да остане изван ЕУ као независна држава, али са значајном степеном интеграције са Унијом, пре свега на економском плану.

Око уласка Србије у ЕУ не постоји јединство унутар земље, а рат у Украјини је још више утицао да се на унутрашње политичке поделе надоместе и разлике у гледању око тога какву спољну политику треба да води Србија. Србији је неопходно јачање демократије кроз оздрављење односа у јавној сфери, а пут ка томе је дијалог политичких и идеолошких противника и неистомишљеника. У напорима да се постигне консензус око најважнијих питања националног и државног интереса, треба ићи од најширег спектра питања, где постоји већи степен сагласности, ка ужим, сложенијим и деликатнијим темама и проблемима, око којих постоје знатно веће политичке и идеолошке разлике. Поделе у Србији се и вештачки праве, подстичу и продукују од стране спољног фактора.

Дакле, куда треба да иде Србија кад је спољна политика у питању?

Неутралност је прави избор за Србију је јер само она може спречити да наша земља постане пука интересна сфера других. Два највећа изазова за Србију: Косово и притисци за увођење санкција Русији су такви да се мора одолети и једном и другом. Србија не треба да уведе санкције ником, јер смо и сами били жртве санкција Колективног запада. Да би се избегла тзв. нормализација односа са „Косовом“ као услов за улазак у ЕУ треба спровести српски брегзит пре уласка у ЕУ.

Ту смо и да разумемо свет у коме живимо – како доминацију, тако и опадање моћи западне цивилизације. Између осталог, дужни смо да креативно појмимо узајамне односе западне цивилизације и Кине (нарочито нам је важно кинеско искуство очувања самобитности уз преузимање идеја и праксе технолошко – економског развоја са Запада).
Треба да будемо свесни шта је то глобалистичка дубока држава, али и да је у току озбиљан сукоб глобалиста и суверениста, са неизвесним исходом. Ту је и суочавање са чињеницом да су мигранти велики изазов за Србију и Европу, при чему мондијализам жели да све људе претвори у мигранте. Не заборавимо, хиперактивни креатор глобализма и миграција је, између осталих, Сорош, кога је Орбан протерао из Мађарске. Ово значи и да смо свесни да је у току разарање „тврђаве Европе“ и нови исламски поход на Европу. Сада се води рат против хришћанства (о томе, између осталог, сведочи страдање хришћана на Блиском истоку), при чему глобалисти имају суштински само једног непријатеља – хришћанство, пошто је, како је рекао владика Николај, Христос Неуједначитељ и Неуједначиви. Иако је рат у Украјини плод настојања да се НАТО прошири на Исток, и тако порази Русију, треба се надати да ће бити постигнут свеобухватни мировни споразум, на добро човечанства.

Какав је програм обнове потребан на унутрашњем плану?

Морамо обновити идеју демократије као власти народа. Потребна нам је српска синтеза најбољег у нашој историји и садашњости, али се не сме губити из вида најважнији елемент „српског плана“ – сагласност с Божјим планом. Наша култура сећања треба да је враћање дуга прецима, а један од циљева „српског плана“ – постизање добра. Компаративна предност Србије су наука и образовање, због чега се морамо супротставити урушавању образовног система, као и система вредности код младих. Треба имати за циљ повратак сународника из дијаспоре, чему ће допринети радикални раскид са југословенством и комунизмом. Однос према Србима у региону мора се заснивати на заштити њихових људских и националних права где год живе, у пуној сагласности с политиком Србије према другим народима који су наши суграђани и градитељи заједничке будућности.

Иако немамо море, треба имати поморску стратегију, и не заборављати да је Војска Србије гарант слободе и независности. Ту је и Српска православна црква – кормилар српског брода спасења. У свему, Косово нам је насушно. Крајње је време да Србија постане социјално одговорна држава којој су увек на уму демографија и здравствена политика.
Суочивши се са сопственом карактерологијом, свим врлинама и манама овог народа, морамо спречити сатанизацију наших досадашњих националних програма – од Начертанија до Меморандума САНУ.

Шта је ваша порука за крај? Можемо ли речено свести на неколико, што би Хомер рекао, „крилатих речи“ које нас буде и воде?

Као темељ свега, нека нам буду речи Светог владике Николаја: „Буди храбар и слободан, Бог ти збори, Србине.“ Наши преци су од давнина веровали у Бога и његову помоћ, посебно у доба немањићке Србије. Ми смо један од ретких народа који је у националну химну уградио ту веру да Бог саучествује у нашој колективној народној судбини. То најбоље изражавају речи наше химне „Боже правде“, која се с посебним одушевљењем пева на дочецима наших спортиста после успеха на међународним такмичењима. У стиховима националне химне, која представља једну врсту колективне молитве, изражавају се вера и захвалност Богу за опстанак нашег народа у прошлости: „Боже правде, ти што спасе / од пропасти досад нас.“ А онда следи и молитвена молба да Свевишњи настави ту заштитничку и покровитељску улогу над српским народом и сад и у будућности: „Чуј и одсад наше гласе / и одсад нам буди спас.“