Битка на Паштрику је други део копнене офанзиве коју су из правца Републике Албаније ка Косову и Метохији покушали да изведу УЧК терористи у сарадњи са НАТО снагама и регуларним јединицама Војске Албаније.

Кад је постало јасно да офанзива на Кошарама није дала резултате и да у том рејону не могу да пробију одбрану Војске Југославије, почео је УЧК напад на планину Паштрик. Циљ, као и на Кошарама, био је спајање УЧК снага из Албаније са УЧК снагама које су се налазиле на територији Косова и Метохије.

Снаге УЧК-а су за правац другог копненог напада поново изабрале тешко проходан пут. Овог пута нападнута је планине Паштрик, надморске висине око 2.000 метара, која се налази недалеко од Призрена.

Напад је кренуо у раним јутарњим сатима 26. маја на караулу Горожуп. Зграда карауле била је већ порушена током дејстава НАТО авијације у претходним нападима. Циљ УЧК-а био је да разбије нашу линију одбране на граници, да успостави коридор дуж реке Бели Дрим, и да преко Призрена продуже даље ка Приштини.

„Планина скоро да се црнила од УЧК који су кренули да прелазе. Њих је било више од 2.000, а нас можда шездесетак на караули“, прича за РТС Славољуб Митић који је био војник 55. граничног батаљона.

Токо првог дана напада, границу у дужини од шест километара бранило је око 400 војника из 55. граничног батаљона и из 549. моторизоване бригаде.

Напад је 26. маја био силовит. Непријатељ је успео да се уклини на три места и да уђе на нашу територију у дубини од 500 до 1000 метара. УЧК терористи заузели су и караулу Горожуп. Наше снаге су у контранападу истога дана вратиле караулу, а у наредна три дана протерују терористичке снаге са територије Југославије.

На прву линију фронта стиже и појачање. Већ крајем првог дана борбе на Паштрику је било око 1.200 војника Војске Југославије. Формира се и истурено командно место како би официри који командују битком били што ближи првој линији фронта.

Наредних дана воде се интензивне битке на свим правцима. УЧК снаге покушавају да пробију нашу одбрану. Нападају дању, а битке се воде и током ноћи. Ноћна борба, била је специфичност битке на Паштрику.

Када снаге УЧК-а нису успеле да пробију линију фронта на падинама планине Паштрик кренули су у напад преко самог врха. И ту су наши војници, уз подршку артиљерије, успели да зауставе копнени напад УЧК снага.

Када је НАТО схватио да пешадијским и артиљеријским нападима не могу да разбију прву линију одбране Војске Југославије, уследило је бомбардовање положаја наше војске.

У нападу стратегијске авијације 30. маја извршено је тепих бомбардовање на село Планеју које је дословце сравњено са земљом.

„Онда, иде неки авион. Ја сам први пут видео толики бомбардер, долази из правца Албаније. Е, после тога је почело толико да грува да се Паштрик тресао… Толико је почело да се тресе да смо ми морали да легнемо на земљу. Као да се планина љуља цела. После неколико тренутака поче је дим да се диже и дигла се једна огромна печурка“, сведочи Далибор Банзић, резервиста 549. бригаде који је са свог положаја на врху планине Паштрик посматрао бомбардовање плашећи се да нико од његових сабораца тамо није остао жив.

Од последица бомбардовања стратегијском авијацијом, која иначе може да носи и нуклеарне бомбе, погинула су три војника Војске Југославије. Губици су били много мањи него што је непријатељ очекивао јер су српски војници на почетку бомбардовања истрчали из кућа и заклоне потражили у припремљеним рововима и оближњим шумама.

Најжешћи копнени напад почео је 31. маја. Борбе су вођене дуж целе линије фронта и наше јединице једва су успевале да задрже и одбране своје положаје.

Један од командира вода тада је од команданта 549. моторизоване бригаде генерала Божидара Делића затражио дозволу за повлачење, али уследио је одговор: „Нема назад, назад је Србија“. То је постао својеврстан слоган и мото бригаде.

„То је слоган и порука за све младе људе, за старе који не знају да је 549. бригада можда једина која није устукнула под најтежим и најжешћим окршајима, у нападима шиптарских терориста“ – прича у документарно-играном филму „Ратне приче са Паштрика“ војник Предраг Тот.

Тада су наше снаге употребиле и вишецевне бацаче ракета како би зауставиле напад непријатеља. Наступило је кратко затишје као наговештај удара који се спремао.

Уследило је ново авијацијско бомбардовање. Авиони А-10 бомбардовали су заселак Шех-махалу у којој се налазио логор наше војске и у којем је било смештено истурено командно место 549. моторизоване бригаде. Иако губици нису били онакви какве је непријатељ очекивао, то је био дан када је бригада имала највећи број погинулих. Погинуло је осам војника и резервиста Војске Југосавије.

Током борби у ширем рејону Паштрика, НАТО авијација је извела 24 бомбардовања стратегијском авијацијом избацивши око 350 тона експлозива. Авиони А-10 у укупно 56 напада бацили су око 220 бомби и 20.000 пројектила са осиромашеним уранијумом.

Материјални губици 549. моторизоване бригаде били су минорни у односу на бачену количину екслозива: два камиона ТАМ-110, један „пинцгауер“, два возила цистерне и једно санитетско возило. Измештајући своје јединице и правећи разне макете припадници Војске Југославије успели су да заштите људство и технику и да непријатеља наведу да погађа лажне циљеве.

На Паштрику је југословенска војска нанела огромне губитке непријатељу. У борбама које су трајале од 26. маја до 14. јуна на масиву Паштрика погинуло је 26 војника војске Југославије. Према званичним подацима косовске Комисије за одређивање статуса ветерана у борбама у зони Паштрика погинуло је 453 УЧК терориста, а рањено више од 700. Губици непријатеља били су готово 20 пута већи.

Операција „Стрела 2“, како су је називали албански и НАТО планери, почела је 26. маја и трајала је до 14. јуна. Непријатељ није успео да оствари циљ и да у борби пробије линију одбране 55. граничног батаљона и 549. моторизоване бригаде.

Битка је остала забележана као одлучујућа битка за копнену офанзиву НАТО пакта. За НАТО, како је наводио главнокомандујући генерал Весли Кларк, било је то питање да ли ће се проливати крв америчких војника.

За југословенску војску одбрана Пашрика била је значајна у политичким преговорима који су вођени последњих дана рата. Граница је тада одбрањена. Војска Југославије је у борбама на Паштрику остала непоражена. Повлачење са одбрамбене линије Паштрика почело је тек након потписивања Кумановског споразума.