Недељко Тодоровић: Не подлежимо метереолошкој и климатској хистерији

Овако, у данима када над Србијом бесни страшно невреме, умирује нашу јавност познати српски метеоролог Недељко Тодоровић. Признати стручњак у разговору за Новости подсећа да нас „научна“ предсказања прате деценијама, а да су, поред осталог, велики проблем многи који нам то тумаче:

– На пример, шездесетих се тврдило да ће нестати нафте, седамдесетих да је дошло ледено доба, осамдесетих су киселе кише уништиле усеве, деведесетих да ће бити уништен озонски омотач, 2000-их да ће се отопити сви ледници, а 2010-их да ће пораст нивоа мора довести колико сутра до потапања источне и западне обале САД! И, шта се од тога заиста десило? Ништа! Слична прича је и сада са суперћелијским олујама када поред правих метеоролога много самозваних анализира временске прилике и користи стручне изразе из физике облака, као што је суперћелијска олуја, а да и не знају шта значи! За грађане уопште није битно да ли је олуја једноћелијска, вишећелијска или суперћелијска, већ да ли је град убио летину, а ветар срушио суво дрво које није на време уклоњено. Снажне летње непогоде нису изузетак већ правило. Оне постоје одувек, а постојаће и убудуће. Једина разлика између оних старих и садашњих је у томе што тада нисте имали медије и друштвене мреже које сеју страх и панику.

Чему ових дана сведочимо, суперћелијској олуји или нечему другом?

– Само специфична научна анализа може прецизно да одговори да ли је реч о јачем кумулонимбусу, грмљавинском облаку, вишећелијском, или суперћелијском, који се јавља редовно, али не сваке године. Они се, појавно, разликују само у детаљима. Обични кумулонимбуси дају краткотрајни поподневни пљусак и имају животни век од 10 до 20 минута, вишећелијски могу да трају по сат до два на својој путањи, а најјачи – суперћелијски – имају животни век од неколико сати до пола дана, а некада и цео дан. Њихова путања протеже се неколико стотина километара. За грађане се све те непогоде разликују само по жестини, а финесе и термине из физике облака разумеју само стручњаци. Појава врло крупног града и олујног ветра не мора да буде суперћелијска олуја, можда је она била вишећелијска, али у крајњем исходу, то није битно за грађане већ за стручњаке. Све су форме изгледа непогодских облака који нису никакво чудо, иако их сада многи тако представљају. Шта ли ће се тек десити када ти апокалиптични „метеоролози“ открију да у Србији имамо и торнада, у просеку једном или два пута годишње. На радарским снимцима можемо да уочимо та вртложна кретања која се виде као сифон у мезоразмери од неколико десетина километара, а често се испод таквих облака јавља тромба или пијавица, која се у свету назива торнадо. Тај ужи део вртлога на нашем простору има брзину од 150 до 200 километра на час, а поређења ради брзине великих торнада у Америци достижу и престижу 400 километара на час…

Шта је ових дана по Србији рушило дрвеће и кранове, носило кровове… – олуја или торнадо?

– Био је то само олујни ветар који локално обара дрвеће, али и чврсте објекте. Стамбени блокови у градовима су, грубо посматрано, бетонска брда различите висине испресецана клисурама улица. Та промена рељефа људским утицајем има директан утицај на последице непогода. Зависно од положаја улице и упадног угла ветра његово дејство може да се појача. У некој улици где ветар делује под великим упадним углом на велику површину он може да обори не само дрво, већ и зид и кров. Исти ветар који у другој ушушканој улици у коју улази под малим углом само опструјава објекте и не прави штету. Олујни ветар само локално руши дрвеће, а када се појави торнадо као пратећа појава непогоде, он руши целу шуму. Лично сам се уверио у то на Златибору, Тари, у брдима око Пљеваља. Непогодски облак са торнадом се препознаје по оном уском делу, тзв. „сурли“, испод њега који се врти као сврдло и сече шуму у појасу ширине стотинак метара, на дужини од неколико стотина метара. Гледао сам наслагана столетна стабла пречника 40-50 центиметара које је торнадо набацао око трасе широке као скијалиште. Један од последњих торнада испод суперћелијског облака био је пре три-четири године на Авали где је посекао дрвеће, затим имао застој до Панчева, где се поново активирао мало јаче, па наставио даље ка истоку – Румунији и Украјини. Поента ове приче није изазивање страха, већ подсећање да се непогоде овог типа дешавају редовно.

Како да знамо да ли нам долази суперћелијска олуја?

– Вишећелијске и суперћелијске олује није могуће паушално и аматерски предвидети, оне се могу уочити тек када се облак формира, а тада са извесном вероватноћом стручњаци могу предвиђати шта ће се дешавати у следећих неколико сати. За грађане је много важније да имају на уму да су летњи непогодски облаци редовна појава и да олујни ветар ломи старо дрвеће и гране, па је логично да се оне орежу пре непогоде. Неопходан је повратак здравом разуму какав још имају људи у селима који посматрају природу и раде унапред оно шта могу, да би смањили штету која се не може избећи. Становништво не треба да лупа главу терминима које не разуме, ни колико је ћелија изазвало олују, већ да прати најаве и упозорења РХМЗ-а и МУП-а, да не чека крупан град на отвореном и да затвори прозоре и искључи електричне уређаје пре него што невреме почне.

Потенцирате здрав разум…?

– Не подлежимо метео и климатској хистерији… С обзиром на то да се ова врста манипулације промовише глобално, тешко је отети се утиску да се она фабрикује по некој агенди. Све те бомбасте и апокалиптичне најаве промене времена, називи топлотних таласа или олуја именима „Кербер“ или „Луцифер“ су својеврстан психолошки притисак на људе. Чињеница је да је утицај људи и на време и на климу незнатан. Енергија која долази са Сунца је толико јака и велика да човек нема шансе да се пореди са њом. Та енергија непосредно одређује и временске прилике: развој циклона и антициклона, облака, а на дуге стазе и климу. Она се мења у дугим периодима који се мере хиљадама година, њу човек не може да промени. Нажалост, уведена је цензура на другачија научна мишљења, која при томе нису мањинска, од оних која се гурају као главна струја. Манипулатори не презају чак ни од злоупотребе деце каква је она девојчица која мисли да се бори против климатских промена.

Многи медији су пуни најава о „временском ролеркостеру“ и да нас „поново чекају температуре више од 40 степени“…?

– Не могу да се најављују поново температуре преко 40 степени, јер се та температура није остварила ове године нигде у Србији. Највиша измерена температура забележена је у Ћуприји и догурала је до 38,7 Целзијуса, а у Београду није прешла 37,4 степена. То се лаицима чини близу фамозној четрдесетици, али метеоролози знају да је потребно много топлоте и енергије да се догура до 40 и преко, као што је било претходних година. Иако се у неким медијима ова година означава као „паклена или најврелија“, претходне две су биле много топлије. У Београду је 2021. максимална температура била 39, а 2020. измерено је 40 степени. На скали максималних температура измерених у Београду на првом месту је рекордних 43,6 Целзијуса из јула 2007, а истог месеца је измерена петопласирана температура, нешто више од 40 степени. Друго, треће и четврто место заузимају температуре из 1921, 1948. и 1928. када је Београд био неупоредиво мањи град. Сва срећа да људи тада нису имали друштвене мреже. Када је реч о прогнози за наредну недељу, колико сам ја упућен, имаћемо мали пик у понедељак и уторак, највише до 38 степени, а крајем месеца температура би могла да пређе 35 степени. Свих осталих дана биће између 28 и 33 степена, што је обична летња врућина. Мислим да је ударна врућина била претходних десет дана.

Литерарно невреме

Летње непогоде које се сада помодно називају суперћелијске и промовишу као новост, описане су још у средњовековним хроникама, подсећа Недељко Тодоровић. Он указује да је великан српског реализма Јанко Веселиновић 1886. у приповеци Град одлично описао летње „суперћелијско“ невреме:

„Наједаред дуну силан ветар. Дрвета се савијаху до земље. Он крхаше гране и гранчице, па све то носаше као сламке. Шину муња, очи засенише. Онда загрме. Потраје мало, шину друга, трећа… И – чу се лупа по крову. Бацим поглед у авлију и видех како од земље одскачу комади леда, велики као песница. Град брисаше све; и грање, и лишће, и влат, и траву. Гране падаху са дрвећа, као да их мотком обијаш: са кућа падаху комади разбијена црепа…“