НЕБОЈША КАТИЋ: Опасне девизне игре

По првим пројекцијама, домаћа економија је у прошлој години забележила пад БДП-а од једног процента. Србија је заузела шесто место на листи европских држава које су кроз ковид кризу у 2020. прошле са најмање економске штете. Од пет земаља које су испред Србије, три су имале занемарљиво мањи пад БДП-а од српског. Иако Србија није узела златну медаљу како су то њени званичници громогласно и неукусно најављивали целе протекле године, шесто место је одличан резултат и има боју бронзе.

Ако се ослонимо на економско пророковање ММФ-а по коме ће раст српске привреде у 2021. бити око пет процената, слика будућности је још боља. По кумулативном расту БДП-а за 2020. и 2021. Србија би могла заузети треће место у Европи, одмах иза Ирске и Турске. Ту негде се завршава пријатна прича о економском успеху, а отварају се неугодна питања. Најважније питање је да ли ће Србија, у кратком или средњем року, успети да одржи финансијску стабилност и избегне дужничку кризу.

Спољни дуг и јавни дуг су већ у опасној зони, док је нето инвестициона позиција Србије још критичнија. Држава греши ако свој оптимизам заснива на коефицијентима задужености који су израчунати на бази високог БДП-а исказаног у еврима. Тај БДП је увећан комбинацијом вишегодишњих акумулираних инфлација и прецењеним курсом динара. Слика задужености је данас вештачки улепшана као што је то била и 2008, пред избијање велике финансијске кризе.

Политика јаког динара, а она се води од 2017, највећа је грешка монетарне политике. Због тога, као и пред кризу 2008, стабилност финансијског система поново виси о једном клину – о курсу динара. Економски систем је заробљеник нереалног курса који се може одржавати само уз стални раст спољне задужености. Србија се данас ослања на девизне приливе који долазе по основу страних инвестиција и по основу инозадуживања. То су нездрави облици одржавања спољне ликвидности.

Србија покушава да привуче стране инвестиције плаћајући сулуде субвенције како би странци дошли. У тој лудости има више система но што се на први поглед види. Србија се ослања на странце не само зато што они отварају радна места, већ и зато што се тиме остварује девизни прилив којим се одржава спољна ликвидност. То делом може објаснити и зашто власти не стимулишу домаће инвеститоре. Од њих је много мање „девизне користи“ и добар део њихових инвестиција био би финансиран прерасподелом новца који је већ у земљи.

Јавност, и она стручна, не види опасност од страних инвестиција пошто ту није реч о кредитима који се морају враћати у фиксним роковима. Али, на дужи рок, нема велике разлике између кредита и страних улагања. Странци улажу у Србију како би зарадили и како би зараду, пре или касније, изнели из земље. Врло често инвеститори то раде баш у тренуцима криза, управо онда када су државе најрањивије.

Слична „девизна логика“ важи и код инвестиционих радова које држава поверава странцима. Из угла економског и националног интереса је апсурдно да странци граде по Србији. Он што је лоше по Србију, добро је по краткорочни девизни биланс. Градња путева се финансира страним, билатералним кредитима, а део тих кредита повећава нето девизни прилив, девизну ликвидност и помаже одржавању курса динара. То објашњава, бар делом, и зашто се држава није ослонила на домаћа предузећа. Да јесте, поменутих кредита не би ни било.

Када се држава задужује позајмљујући новац на светском или домаћем тржишту капитала, услови задуживања су видљиви, подложни су анализама и критици – с разлогом или без. Када Србија директном погодбом узима кредите од држава чија предузећа изводе инфраструктурне радове, тада је процес, назовимо то тако, много дискретнији. Кредитори су галантни и лако одобравају кредите јер о трошку Србије обезбеђују послове сопственим предузећима. У оваквој врсти кредитних аранжмана се у правилу и прекомерно увећавају цене радова.

Једини неупитно здрав прилив девиза је онај који српска предузећа остварују извозом, а јак динар им у томе не помаже. Све друго, пре или касније, претвара се у неку врсту пирамидалне шеме. То се јасно види тек онда када је касно, када се девизни приливи успоре или стану, а одливи се наставе.

Последњи је час да опасне девизне игре престану, пре него што нова криза закуца на врата. Народна банка Србије би требало да крене са благом корекцијом курса у нади да ће имати времена да исправи велику грешку која је начињена 2017. Политика курса и рационално трошење девиза су једини механизми које држава има под својим контролом. Све остало зависи од среће и милости странаца. И коначно, не охрабрује чињеница да се светски аналитичари и институције данас слажу само у једном – пред државама у развоју је период великих дужничких криза.