НАТО није нападао Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије

На данашњи дан, 1. априла 2001. у Београду је ухапшен Слободан Милошевић. Милошевића су српске власти у јуну исте године предале Међународном суду за ратне злочине у Хагу.

Роођен је 20. августа 1941. године у Пожаревцу, гдје је завршио основну школу и гимназију, а Правни факултет 1964. године у Београду, 11. марта 2006. године, у затворској ћелији Међународног суда за ратне злочине у Хагу, нађен је мртав Слободан Милошевић.

Био је предсједник ЦКСК Србије, Предсједник Србије и Предсједник Савезне Републике Југославије. Међународни суд у Хагу оптужио га је за злочине против човјечности. Ухапшен је у Београду 1. априла 2001, а Хашком суду изручен је на Видовдан исте године.

Октобра 2000. године, непосредно прије одласка са власти Слободан Милошевић се обратио грађанима СРЈ и свим Србима. То је био историјски говор и његов својеврсни тестамент. Његове процјене биле су тачне и непоновљиве, показали су дани и године који су услиједили. Милошевићев говор је говор човјека који је имао вишедеценијско искуство у владању, деценијско искуство у вођењу државе, које се подударило са крајем Хладног рата и ратовима на простору Југославије и човјека који се суочио са новим свјетским поретком у коме за Србију и Српски народ није било мјеста. Био је то говор политичара који је упознао и разумио процес у коме се налазио, а дио тог процеса био је и пуч, 5. октобра 2000. године:

“Поштовани грађани, пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији. Као што и сами знате, пуну деценију трају напори, да се Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики дио тог посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета, или земље лишене сваког суверенитета. Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима, којима у савременом свијету људи могу бити изложени. Број и интензитет тих притисака, умножавао се како је вријеме пролазило.

Своје искуство у другој половини двадесетог вијека које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва – све је то примијењено на нашу земљу и народ. Догађаји који су организовани за наше изборе су, такође, дио организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне западне доминације на Балканском полуострву.

У нашој јавности је већ дуго присутна групација која, под именом опозиционе политичке партије демократске оријентације, заступа интересе влада које су носиоци притиска на Југославију, а посебно на Србију. Та групација се на овим изборима појавила као Демократска опозиција Србије. Њен стварни шеф није њихов кандидат за предсједника државе. Њихов дугогодишњи шеф је предсједник Демократске странке и сарадник војне алијансе која је ратовала против наше земље. Он своју сарадњу са том алијансом није могао ни да сакрије. Уосталом, читавој нашој јавности је познат његов апел НАТО-у, да се Србија бомбардује онолико недјеља колико је неопходно да би се њен отпор сломио. На челу тако организоване групације на овим изборима налази се, дакле, заступник војске и влада које су недавно ратовале против Југославије. Заступајући те интересе, из ове групације су нашој јавности послате поруке – да ће са њима на челу, Југославија бити изван сваке опасности од рата и насиља, да ће доћи до економског просперитета, видно и брзо оствареног вишег стандарда, такозваног повратка Југославије у међународне институције, и тако даље.

Поштовани грађани, моја је дужност да вас јавно и на вријеме упозорим, да су та обећања лажна. И да ствари стоје обрнуто, јер управо наша политика гарантује мир – а њихова само трајне сукобе и насиље. А ево зашто. Успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО алијанси, Југославија би неизбјежно постала земља чија би се територија брзо распарчала. То нису само намјере НАТО-а, то су и предизборна обећања Демократске опозиције Србије. Од њихових представника смо чули да ће Санџак добити аутономију за коју се члан њихове коалиције Сулејман Угљанин, вођа сепаратистичке муслиманске организације, залаже већ десет година и која фактички дефинитивно издваја Санџак из Србије. Њихова су обећања такође везана за давање аутономије Војводини која је таква да је не само издваја из Србије и Југославије, већ је, по свему, чини саставним дијелом Мађарске. На сличан начин би се одвојила од Србије и друга подручја, нарочито нека њена рубна подручја. Њихово припајање сусједним државама одавно је врућа тема тих држава, које стално подстичу припаднике мањина тих држава у Југославији да дају свој допринос присаједињењу дјелова наше земље сусједним државама.

У склопу те политике распарчавања Југославије, Косово би била прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први дио Србије са којим би она морала да се опрости, не изражавајући, при том, чак ни наду да ће јој тај дио њене земље, једном моћи да буде враћен. Територија која би престала да носи име Србија, била би окупирана од стране међународних, америчких или неких трећих војних снага, коју би ту територију третирале као војни полигон и као власништво, којим се располаже у складу са интересима силе, чија се војска на њој налази. Слику тог располагања и последице тог располагања, гледали смо већ деценијама, а нарочито, у овој деценији у многим земљама широм свијета, нажалост последњих година и у Европи, на пример на Косову, Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу.

Српски народ би снашла судбина Курда, са перспективом да буду истријебљени брже јер их је мање од Курда и јер би им кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на коме се Курди већ деценијама налазе.

Што се тиче Црне Горе, њена судбина би била препуштена мафији, чија би правила игре грађани требало добро да знају. Свака недисциплина, а поготово свако противљење интересима мафије, ставља вас на листу за одстријел која искључује право на свако помиловање.

Дао сам свој приказ о судбини Југославије у случају да се прихвати избор НАТО-а за нашу земљу, са циљем да упозорим и на то да би у том случају, осим губитка земље и понижавања њених грађана, сви живјели под непрекидним насиљем. Нови власници државне територије некадашње Југославије, као и окупатори преостале српске територије вршили би, по природи ствари, терор над становништвом, чију су територију окупирали. Сам српски народ би истовремено водио непрекидну борбу за поновно успостављање српске државе и за своје окупљање у њој. Они не желе мир и благостање на Балкану, они желе да ово буде зона сукоба и ратова, који би им пружили алиби за трајно присуство.

Марионетска власт, дакле, гарантује насиље, могући дугогодишњи рат – све само не мир. А само наша сопствена власт гарантује мир. Затим, све земље које су се нашле у статусу ограниченог суверенитета, са владама под утицајем страних сила, вртоглавом брзином су постојале сиромашне. И то на начин који искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе. Велика подјела на већину сиромашних и мањину богатих – то је слика Источне Европе већ неколико година, и њу сви можемо да видимо. Та слика не би мимоишла ни нас. И ми бисмо, под командом и контролом власника наше земље, брзо стекли огромну већину веома сиромашних, чија је перспектива да из тог сиромаштва изађу веома неизвесна и далека. Мањина богатих била би састављена од шверцерске мањине, којој би било допуштено да буде богата, само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље. Јавна и друштвена својина брзо би се трансформисале у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства наших сусједа, по правилу били би странци. Мали изузеци били би искључиво они, који би право на власништво куповали лојалношћу и покорношћу измјештену из сфере елементарног, и националног и људског достојанства. Највећа национална добра у тим приликама постају власништво странаца, а они који су до сада њима управљали, чинили би то, у овим измијењеним приликама, као службеници страних фирми у сопственој држави.

Уз национално понижење, растурање државе и социјалну биједу, нужно би морало да дође до многих облика социјалне патологије, међу којима би криминал био први. То није пука претпоставка већ искуство свих земаља које су прошле тај пут, који ми избјегавамо по сваку цијену. Пријестонице европског криминала, већ скоро деценијама нијесу на Западу, као што је некада било, већ на истоку Европе. Нашем народу и овај садашњи криминал тешко пада, јер смо дуго, од Другог свјетског рата до деведесетих година, живјели у друштву које за криминал тако рећи није знало. А неки већи криминал, који се не може избјећи у друштву које бисмо постали, губљењем суверенитета и великог дијела територије, тај већи криминал би био за наш мали и на криминал ненавикнути народ, опасан као што је за друштво и његове грађане опасан рат.

Неслободне земље укидају право грађана који у њима живе да слободно изразе своје мишљење, јер би се то мишљење, прије свега сукобило са неслободом. А о испољавању воље, разумије се, тек о томе нема ни говора. Манифестовање воље допуштено је само у виду фарсе, испољавају га само скутоноше страних газда. А њихова симулација слободе воље, служи као покриће окупатору да је успоставио демократију, у чије име је заузео и територију туђе земље.

Нарочито желим да нагласим, због младих људи, интелектуалаца, научних радника, да су земље лишене суверенитета по правилу лишене и права на стваралаштво, а нарочито на стваралаштво у области науке. Велики центри, велике моћи, финансирају научно стваралаштво, контролишу домашаје и одлучују о примјени његових резултата. Зависне државе, уколико имају научне лабораторије и научне институте, немају их као самосталне субјекте, већ као испоставе централа која им контролише све, а нарочито домашаје у стваралачком мишљењу и раду. Ти домашаји се морају кретати у границама, које у окупирану земљу и окупирани народ неће унијети сјеме побуне или еманципације.

У овом тренутку, пред други круг избора, због сумње Демократске опозиције Србије да може да оствари резултат који им је потребан, припадници врха ДОС-а, новцем унесеним у земљу, поткупљују, уцјењују и застрашују грађане и организују штрајкове, немире и насиље, не би ли зауставили производњу, сваки рад и сваку активност. Све, разумије се, са циљем да у Србији стане живот и са образложењем да тај живот може поново да почне, и да се одвија успјешно и добро, када почну да га организују они који овдје заступају окупаторске намјере, планове и интересе. Наша је земља суверена држава, има свој закон, свој Устав, своје институције. Србија је дужна, а и заслужила је да се одбрани од инвазије, која јој је припремљена кроз разне облике субверзије. А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији, којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом и животом своје дјеце. И многих других људи. Сматрао сам као своју дужност да упозорим грађане наше земље, на последице активности које финансирају и подржавају владе НАТО алијансе. Грађани могу да ми вјерују, а и не морају да ми вјерују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увјере касно, да се не увјере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће моћи никада да се отклоне. Мој мотив да изразим своје мишљење, на овај начин, није уопште личне природе. Два пута сам биран за предсједника Србије и једном за предсједника Југославије. Ваљда би сваком послије ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије. Моја савјест у том погледу је савршено мирна. Моја савјест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, послије свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини, ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам. Та заблуда да бира сам оно што за њега бира неко други, најопаснија је заблуда и главни је разлог моје одлуке да се обратим грађанима Југославије. Хвала.”