НАСТАВНИЧКО ВЕЋЕ ГИМНАЗИЈЕ У ЧАЧКУ – ОБРАЋАЊЕ ЈАВНОСТИ ПОВОДОМ НОВИХ „СМЕРНИЦА” МИНИСТАРСТВА ПРОСВЕТЕ

Наставничко веће Гимназије у Чачку, која се од 1837. године бави образовно-васпитним радом на добро свог народа и државе, на седници одржаној 30. августа 2023. године, пажљиво и одговорно је размотрило документ који је, под насловом „Смернице за организацију и реализацију образовно-васпитног рада у средњој школи у школској 2023/2024. години”, доставило Министарство просвете. Након разматрања овог документа, Наставничко веће је решило да се обрати јавности и укаже на своје ставове, сматрајући их основом за озбиљан јавни дијалог свих заинтересованих страна.

Смернице које је Министарство послало школама као помоћ за реализацију наставе изазивају бес и резигнираност наставника. Министарство просвете и цео државни систем већ одавно имају ниподаштавајући однос према школама и њиховим запосленима. Третирају нас као једине кривце за недостатке и потпуни фијаско школског система, што недвосмислено и пишу у свом документу: „Директор, наставници, стручни сарадници и родитељи одговорни су за остваривање ових циљева којима се обезбеђују безбедно и подстицајно окружење за учење и развој свих чланова школске заједнице.” Као да школе у овом друштву нису једина места где се негује толеранција, где се насиље кажњава и где је истински вредносни систем још увек опстао.

Ми нисмо кривци за новонасталу ситуацију у друштву, које је препуно насиља и нетрпељивости. Настојећи да одбранимо образовно-васпитну улогу школе, стално позивамо на дијалог и узајамно уважавање.

Већ дуго дајемо конструктивне предлоге које министарство не чује: уместо додавања нових предмета предлажемо смањење броја ученика у одељењу и смањење броја часова по наставнику, као и растерећење програма, а не снижавање критеријума.

Школа није изолована средина. Она, у овом тренутку, функционише само захваљујући одговорним појединцима. Основни проблем и извор насиља је овакво друштво, као и насиље са којим деца долазе у додир преко националних фреквенција које су им доступне, што преко телевизијских емисија, што преко друштвених мрежа. Одговорност је на овом друштву и држави, а не на наставницима и родитељима, које нико ништа није питао.

Смернице у себи садрже све што је већ дефинисано плановима и програмима и што сваки наставник са минимумом методичких и дидактичких знања већ практикује. Одбијамо да учествујемо у банализацији и простачењу нашег позива. С тим у вези желимо да подсетимо састављаче смерница да се вредности не уче увођењем нових предмета, изнуђеним разговорима и додатним часовима којих деца иначе имају превише, већ у самом току наставног процеса.

Наставник је модел понашања и да би уопште могао да ради свој посао, он увек настоји да створи атмосферу засновану на „међусобном поштовању, сарадњи и солидарности уз уважавање разлика”. Ове вредности се, кад су просветни радници у питању, успостављају праведношћу, разумевањем, једнаким односом према свим ученицима, уважавањем њихових потреба, животном ведрином и оптимизмом. Вредности се не уче напамет; за то су потребни модели, а то су, кад су школе у питању, наставници који деци својим радом и понашањем показују да живот и учење имају смисла у друштву које цени знање и васпитање.

С друге стране, смернице не уважавају развојне карактеристике деце, нашег поднебља и контекста у коме најмлађи одрастају, потпуно занемарују интересовања деце различитих узраста и непрекидно праве исту грешку одређујући све из позиције одраслог, и то одраслог који никад није крочио у школу.

Суштина је да су промене нужне, али да треба послушати људе из праксе, то јест просветне раднике. Ми не желимо да се играмо вредносним системом наших ђака и зато сматрамо да су ове и овакве смернице бесмислене.

Као тезе за будући плодотворан дијалог наводимо следеће:

1. Кључно питање гласи – ко је одговоран за креирање система? По овом документу, систем је одличан, само не ваљају директори, наставници, стручни сарадници и родитељи (које нико, ништа, никад, ни о чему није питао), иако је управо систем тај који је заказао.

2. Министарство просвете скида са себе сваку одговорност, сводећи свој документ само на сугестије, док методе треба да одреди сама школа. У ствари, ако се код доношења правила у школи тражи сагласност и учешће свих актера образовно-васпитног процеса, сви би требало да буду укључени у креирање система иза кога, преко закона и прописа, стоји Министарство просвете.

3. Школа три седмице треба да се бави „тематском наставом” о ненасиљу. Како тематску наставу тог типа везати за, рецимо, часове хемије?

4. Уместо унапређивања васпитног рада, нама се намећу само административне обавезе.

5. Овакав документ уноси пометњу у ритам школског рада и сигурно неће ништа поправити. Истовремено, пошто се у смерницама послатим школама измишља „топла вода”, питамо се – шта смо ми то до сада радили и да ли смо уопште школовали и васпитавали децу!

6. У документу не постоји ни реч о стручности наставног особља за овакав педагошко-психолошки рад, нити се они било чиме мотивишу да га предузму. Иако постоји део о мотивисању деце, не говори се о побољшању положаја просветних радника ни у образовно-васпитном систему, а ни у друштву у целини.

Позивамо све заинтересоване за стабилност образовно-васпитног система у нашој земљи да отпочну разговор после кога ће стваралачка будућност школе бити трајно обезбеђена.

У Чачку, 1. септембра 2023. године