Наш Француз: Како је француски генерал жртвовао своју углед и слободу да би помогао Србима

ИСКРА на Фејсбуку

фото: in4s.net

Данас све чешће провејавају реченице попут оних да Србија никада није имала праве пријатеље или да се они прави само налазе на истоку. Таквим ставом директно одбацујемо и покушавамо да избришемо из сећања низ хуманитараца, добротвора, искрених пријатеља који су долазили са запада.

Ако ипак неког натерате да се присети да ли постоји бар мали пример везе Србије са западним земљама срамежљиво ће рећи по неку реч о српско-француском пријатељству које је било више него упечатљиво и искрено кроз највећи део 20.века. О том пријатељству писао је, један од наших највећих песника, Владислав Петковић Дис, сведоче споменици на Калемегдану и у Паризу посвећени Великом рату, близак однос Шарла Де Гола и Драже Михаиловића(вође највећих герилских покрета у поробљеној Европи за време 2.св рата), такође ту је и она анегдота са почетка двадесетих година прошлог века ,,Када у Паризу пада киша, у Београду се дижу кишобрани” , хуманитарац Арно Гујон…

У том непрегледном низу имена, сведочења, цитата, да ли намерно или случајно често се заборавља име мајора Пјера анри Бинела, франуског обавештајца који је у најтежим временима, када су се на Србију обрушиле највеће светске силе, жртвовао свој углед, част и слободу зарад помоћи нашој земљи.

Наиме, другом половином 1998. године док су на простору КиМ све чешћи сукоби између албанских терориста и полиције Савезне Републике Југославије, у седишту НАТО пакта се међу државама већа о евентуалној агресији на СРЈ као неизбежној војној интервенцији због изазване ,,хуманитарне катастрофе” на простору КиМ. Овакав тип војне интервенције који се тада заговарао а спровео 24. марта 1999.године у многоме је личио на ону агресију нациста из априла 1941.године или на ретко спомињано ,,савезничко” Васкршње бомбардовање 1944. године.

Сједињене Америчке Државе и Велика Британија су били главни заговарачи агресије док је насупрот њиховим ставовима стајала Француска са својим представником (ген.Виртоа) са идејом да постоји идаље простор да се проблем реши дипломатским путем.

Упознат са компликованом ситуацијом српски дипломата-обавештајац који је на положају министра саветника при ЕУ у Бриселу од 1995. године, Јован Милановић покушава да ступи у контакт са шефом француске војне мисије, при северноатланском савезу, генералом П. Виртоа. Међутим, уместо генерала Виртоа на први састанак долази његов шеф кабинета обавештајац мајор Пјер анри Бинел.

Већ након неколико сусрета српски официр кроз разговор сазнаје неколико важних чињеница. Попут тих да је мајор Бинел био учесник мировне мисије за време рата у БиХ, такође да је унук француског борца који је учествовао у пробоју Солунског фронта (где су заједничким снагама Срби и Французи ослобађали окупиране делове будуће краљевине СХС) , противник политике Жака Ширака који је по његовом мишљењу напустио начела ,,деголизма” (идеологија базирана на идејама председника Француске Шарла Де Гола) и од Француске направио не тако важног чиниоца на светској политичкој сцени. Сви ови подаци су били важни за даљи обавештајни рад официра Милановића који је у мајору Бинелу видео потенцијалног савезника у остварењу свог циља.
У интервалу јул-октобар сусрети Бинела и Милановића се интензивирају из разлога што у том периоду француски обавештајац добија податке поверљиве садржине на око хиљаду страница које у више наврата открива пуковнику Милановићу.

Откривање ових података Београду и СРЈ је помогло вишеструко. Пре свега бомбардовање је одложено на неодређено (испоставиће се до марта следеће године), војска је добила на времену да сакрије возила, технику, архиву а потенцијално угрожене војне формације измести на други положај. Уз војни аспект, важан је и политички јер се овим послала директна порука српском политичком врху да је опасност од агресије више него присутна и да је потребно да се нешто суштински уради како до тога не би дошло, након већ исцрпних санкција и ратова у БиХ и Хрватској у којима је наш народ пропатио. Донекле је уродило плодом, што се види кроз дозволу уласка верификационе мисије на КиМ пред крај 1998.године. Али поред тога неке већи напори на дипломатском пољу нису виђени, што говори о очигледној неспремности и незаинтересованости тадашњег политичког режима.

Почетком октобра тј. 8.10.1998. године НАТО пакт (официри САД) увиђа да на позицијама које су нешто раније те године обележили као циљеве нема српске војске и њених формација, моментално започињу истрагу и она их доводи до мајора Бинела који под притиском признаје и открива детаље читаве акције.

После откривања заједничког суделовања Бинела и Милановића обојица ће се наћи у затвору међутим српски официр бива задржан нешто више од месец дана и враћен у земљу где ће бити постављен на функцију заменика обавештајне службе, након чега ће се по његовим наводима једно време наћи на ,,црној листи” НАТО пакта.

Судбина хероја овог текста Пјера Бинела је ипак нешто тежа, њему ће се судити за ,,издају земље” и биће осуђен на 5 година затвора уз одузимање чина 15.12.2001. године али ипак 2002. године у пролеће бива пуштен на слободу.

Напоменуо бих да се за ово дело никада није покајао и да и дан данас Србију сматра другом отаџбином.
*Пред судом је изјавио да му је циљ био помоћ пријатељској земљи према којој је учињена велика неправда!!!

Немојмо заборавити на овај пример чојства и јунаштва и дивимо му се, јер ако наставимо са величањем потурица, злотвора, издајника не да се нећемо сећати мајора Бинела већ ћемо заборавити гробове наших предака и заменити их ,,ружичастом” гадошћу која нас већ сада води у нигдину. Како каже велики пријатељ Срба др. Арчибалд Рајс:,,Срби чујте!Чувајте се сами себе.

Извор: Студентски клуб Правног факултета у Београду

in4s.net, Огњен Бојанић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.