Најтужнија операција српске војске: Када су последњи војници Војске СРЈ напустили КиМ

Била је то, ако је у војној терминологији такав термин уопште дозвољен, најтужнија операција у историји Приштинског корпуса Војске Србије, односно СРЈ, како се држава тада звала. Маршевске колоне у којима се војска, према одредбама десетак дана раније потписаног Кумановског споразума, у четири правца извлачила са Косова и Метохије биле су дуге између 600 и 800 километара, проценио је у разговору за „Политику“, генерал-пуковник Владимир Лазаревић, ратни командант Приштинског корпуса.

Генерал Лазаревић, када је реч о овом изузетно сложеном подухвату, не дозвољава употребу термина „повлачење“, за њега то је била „операција измештања војних јединица, полицијског састава, технике и наоружања са територије Косова и Метохије“.

„Требало је напустити матичне касарне, локације на којим се боравило деценијама, изместити војне и друге јединице на нови простор, што је доносило тешко оптерећење свих припадника, од командног кадра до сваког војника. Једноставно, најтеже је било одвојити се од своје касарне, од свог павиљона, свог полигона за вежбање и са морално-психолошког апсекта то није било лако“, речи су генерала Лазаревића.

Десетак дана раније, у ноћи између 9. и 10. јуна 1999. године, Кумановским споразумом договорено је измештање снага ВЈ и припадника МУП-а Србије са територије покрајине које је требало да почне шест дана по потписивању споразума и да се затим заврши у року од 13 дана.

Пет дана пре рока, 18. и 19. јуна 1999. године последње јединице и последњи војници Војске СРЈ у маршевским колонама у којима је било више десетина хиљада војника и више хиљада јединица војне технике, тенкова, камиона, борних кола, покретних радара, изашли су са територије КиМ, са њима и за њима ишле су непрегледне колоне трактора са нактривеним приколицама, путничких аутомобила претрпаних народом и завежљајима, камиона, аутобуса… Заједно са својом војском са Косова су се извлачиле десетине и десетине хиљада Срба, који су знали да им на Косову више нема живота.

На сваком војном и полицијском возилу била је по застава Србије, са Косова се извлачила војска која није поражена у рату, већ је морала да оде политичком одлуком.

„Војска је у потпуности извршила задатак и одбранила Косово као и суверенитет и територијални интегритет земље“, рекао је генерал Лазаревић, командант корпуса пре него што је издао наређење да непрегледне колоне војске крену са Косова ка централној Србији.

Извлачење јединица Приштинског корпуса са КиМ пратиле су сталне и бројне провокације снага тзв. ОВК, које су осокољене вестима да на КиМ стижу међународне снаге, нападале из заседа, покушавале да изазову веће сукобе, пресеку колоне ВЈ у маршевском поретку.

Војна колона која је из Метохије преко Суве Реке требало да се пребаци у Приштину била је тако два дана блокирана, али је тада, по речима генерала Лазаревића, извршен за ОВК неочекивани маневар и колона је у Приштину стигла преко Брезовице и Урошевца.

Док су снаге КФОР-а чије су челне јединице на КиМ стигле 12. јуна мирно посматрале шта се дешава, већ тих првих дана не извршавајући мандат који им је поверен, током извлачења војних и полицијских снага са територије покрајине убијено је и киднаповано 36 војника, шеснаесторица који су киднаповани никада нису пронађени, рекао је генерал.

Истовремено са извлачењем војске и полиције, у градове Косова и Метохије почели су са брда да силазе припадници терористичке ОВК. Под окриљем НАТО-а, са територије Македоније и Албаније, зону која је остала празна, у својеврсни безбедносни вакуум кренуо је организовани упад терориста тзв. ослободилачке војске. Банде су кренуле да пљачкају и теориришу српска села.

За Србе који су остали у својим кућама и становима, верујући у међународне снаге и реч западних вођа, уверени у сопствену невиност, да се ни о кога нису огрешили, са упадом ОВК у градове и села почеће тешки, паклени дани. До краја те године биће убијено, киднаповано, на стотине и стотине Срба, њих близу 1.500.

У Призрену у коме је до 1999. године било 12.000 Срба, склоњени у цркву, остали су тек неколицина свештеника и становника са којима је био и владика Артемије.  Две деценије касније у царском граду остало је тек двадесетак Срба.

По подацима Координационог центра за КиМ јуна 1999. године, под налетом албанских екстремиста на град удаљен 18 километара од границе са Албанијом, Призрен и околину напустило је 31.209 српских и неалбанских становника. По српским селима око града за неколико дана спаљене су све српске куће, кренула су свирепа убиства и отмице. Две недеље по доласку међународних снага, 27. јуна 1999. група терориста из суседних албанских села упала је село Дојнице крај Призрена. Опљачкали су и спалили све српске куће, у својим кућама, двориштима, на улици, на најсвирепији начин побијено је 16 Срба и један Бошњак.

Из породице Стојковић убијено је четворо, из фамилије Стевановић троје, по двоје Спасића, Радивојевића, Ђекића и Антића и једно из породице Николић. Све су то били људи у поодмаклим годинама.

Из Душанова крај Призрена које је до 1963. било настањено искључиво Србима, јуна 1999. отишло је 50-ак српских породица, у селу данас живи десетак хиљада становника досељених из суседних албанских села као и из суседне Албаније. Село данас носи име Арбана.

Из Приштине у којој је до рата живело 40.000 Срба, са одласком војске и полиције јуна 1999. отишли су скоро сви Срби, у том граду данас је мање од осморо Срба.

Са повлачењем војске и полиције, за Србе живота више није било ни у Истоку, Дечанима, Србици, Вучитрну, Ораховцу, Ђаковици, Урошевцу, Подујеву, Пећи… У својим градовима и селима оставили су све, куће, њиве засејане пшеницом, стоку, цркве и манастире, гробља и гробове предака, све што су имали.

Терористи ОВК у градове и села из којих су били протерани од стране снага српске војске и полиције, почели су се тих дана враћати на НАТО тенковима.

Последње Србе који су одлазили из косовских градова на улицама су пратиле бујице мржње, каменице, погрдне речи, увредљиви гестови дојучерашњих комшија и суграђана.

И док су непрегледне колоне трактора, запрежних кола претрпаних стварима, аутобуса и камиона са Србима одмицале ка Србији, из правца Албаније, Македоније, косметским путевима, на Косову су улазиле исто тако непрегледне колоне возила и аутобуса са Албанцима, првенствено из Албаније. Уз убиства и отмице, кренула је невиђена пљачка српске имовине, кућа, отимање земље.