Најлепша васкршња прича: Седам хиљада мостова између Косова и Метохије и Републике Српске

Када је први пут организовао акцију „Спојимо децу Косова и Метохије и Републике Српске“ 2012., Милорад Арлов није ни слутио да ће до данас његова Бањалука и други градови угостити више од седам хиљада деце. Акција која стаје у три речи, разумевање, љубав и слобода, изградила је седам хиљада мостова између Косова и Метохије и Републике Српске.

„Већ другог дана креће тај осећај. Слобода им је најпреча, није им ништа друго битно. Водимо их свуда, на разна места, али најбитнија им је слобода. Сваке године их угостим у својој кући, само тај моменат слободе да осете, ништа друго. Они не могу да верују да могу нормално да изађу, да им нико неће ништа, да нема опасности. То детињство живе како треба тих недељу дана“.
Ово за Спутњик каже Саша Ловрић из Бањалуке, отац Јована, Павла и Николије, који сваког лета у свој дом примају вршњаке са Косова и Метохије.
Ова породица је четири лета била домаћин, не само једном детету, било их је више. Тата Саша као из топа набраја имена и презимена деце коју су угостили. Наравно да зна све о њима, деца су у сталном контакту, „раде“ телефони, друштвене мреже.

Јован и Павле иду у Основну школу „Свети Сава“ која се у међувремену и побратимила са истоименом у Косовској Митровици. Једва чекају да сазнају кога ће им Хуманитарна организација „Одбор за помоћ Косову и Метохији“ послати овог лета.
„Они би старо друштво, а мени је свеједно, деца су јако културна и образована. Пазе на понашање према старијима, небитно да ли су то родитељи или деца. Ако су деца старија коју годину, слушају их све, тако су научени“, каже Ловрић и додаје да ће овог лета имати обавезе у Београду, али да је његова кућа отворена, има ко да прими госте.

Република Српска раширила руке
„Ловрића“ је пуна Република Српска. Деца са Косова и Метохије до сада су боравила у 37 локалних заједница, градова и општина, искључиво у породицама. Српска је угостила и 650 просветних радника са Косова.

„У 15 аутобуса који нам долазе 22. јуна, биће их само пет са севера, остали су са југа, из Метохије, Косовског Поморавља. Жеља нам је да угостимо пре свега децу из сеоских средина, малих школа из којих деца немају могућност да негде иду, некима је то једини излазак са Косова у години. А међу њима су већ седам година деца и млади са потешкоћама у развоју који долазе у пратњи родитеља“, каже Милорад Арлов.
Станови за породице из Метохије

Идејни творац и организатор ове акције био је, каже 136 пута на Косову и Метохији. Последњих година не, од Видовдана пуштен је само једном да уђе у јужну српску покрајину. И ових дана, пред Васкрс, вратили су га са Јариња. Али не мари. Све што је замислио, остварује се.
Хуманитарна организација коју је основао од проглашења тзв. независности Косова у специјалној је мисији. Посебно помаже деци, у лечењу, помаже вишечланим породицама, нема празника без поклона деци на Косову и Метохији који стижу из Републике Српске. До сада је стигло 25 хиљада пакетића.

Прва, како каже, велика акција, је зграда коју су изградили захваљујући донацијама у Косовској Митровици, у Бошњачкој махали, 2014. године.
„Поделили смо осам станова породицама које су избегле са југа, које су изгубиле куће. Ту је био смештен и Центар за социјални рад, пројектовали смо и нашу радну просторију. За ту зграду је влада Српске издвојила пола милиона марака, а ми смо је изградили у рекордном року, за неколико месеци и одмах је уселили“, прича нам Арлов.
Центар за децу и младе са потешкоћама у развоју

Велику помоћ институција Републике Српске организација је имала у сличном, много већем пројекту. У Косовској Митровици изграђен је Дневни центар „Подржи ме – 9. јануар“ за децу и младе са потешкоћама у развоју.

„Удружење родитеља „Подржи ме“ на северу окупља око 200 деце из четири општине. Видели смо да је њихова потреба огромна, немају своју другу кућу, немају где да се окупљају. Дружећи се с том децом, видео сам колико им значи рехабилитација, излети, дружења. То им је најбоља терапија. У Центру су стручњаци, логопед, психолог, ту исказују свој таленат, цртају, неко пева, неко има смисла за информатику“, објашњава.
Изградња је започета 2019. довршена је такође захваљујући донацијама Републике Српске, свих институција, од кабинета председника, преко локалних заједница, јавних и приватних предузећа, али Арлов истиче донације које имају посебан значај.

„Учествовало је око 160 основних и средњих школа, преко 100 хиљада ученика скупљало је по марку, две или три. У Центру постоји списак свих донатора, али посебан списак је за школе, назив и ко је колико дао за изградњу и опремање Центра. Коштао је 380 хиљада евра“.

Једни код других на кршења и венчања
Од када је 2012. кренула акција „Спојимо децу Косова и Метохије и Републике Српске“ организована уз помоћ школа, прескочена је само једном, у време короне. Кренули су са два, а од 2019. године сваког лета у Српску се запути 19 аутобуса деце са Косова, за њих је организован и посебан дочек.

„Сваке године деца из друге школе науче и отпевају химну Републике Српске. Ове године ће код нас ући између Братунца и Љубовије преко моста „Братољуб“ из братске Србије у Братску Републику Српску, а централни дочек ће бити у Братунцу у порти цркве где ће деца из Лапљег Села певати химну, као и на свечаном пријему у згради владе“, каже Арлов и додаје да су деца видела све културо – историјске знаменитости, али и Козару, Градину.

И он наводи проблем, слатку муку коју је поменуо Саша Ловрић. Циљ је да што више деце са Косова упозна што више градова Српске, али деца желе да се следеће године врате у исту породицу. Тако је и са друге стране, у међувремену многе школе су се побратимиле, траже децу из своје братске. Расплета у неким случајевима има, и најлепши је могући.

„Многе породице су се спријатељиле. Долазе једни другима на рођендане, кршења, свадбе. Они који су у могућности и летују заједно. Они који су имали 14 или 15 година када су први пут дошли, ту сада има и породичних људи, и они су остали у контакту са домаћинима“, каже и додаје да акцију по потреби помаже и Управа за страдању са дијаспором и Србима у региону Владе Србије, а сарадња са канцеларијом за КиМ је обавезна.

Породица Маринковић из Звечке код Обреновца
Арлов је до 1995. године живео у Хрватској, радио у медијима. Током рата у Крајини, породица Маринковић из села Звечка која је имала троје деце и живела скромно, примила је под свој кров његову супругу у деветом месецу трудноће. После „Олује“ и он је живео неко време у Обреновцу, док се нису преселили у Бањалуку.

„До тада их нисмо познавали. Примили су нас, осећали смо се као код своје куће. Та ме је породица научила шта значи хуманост. Живот Срба у Хрватској једнако је тежак као живот на Косову. Пројекат је исти, чине све да одемо, да се смањи број Срба. У Хрватској су успели. Желимо да будемо уз наш народ на Косову на овај начин. Ми са ове стране Дрине их много добро разумемо, ни једна нас мука није мимоишла“.