Најбољи међу нама – Предраг Пеђа Леовац

Прича о Предрагу Пеђи Леовцу је слово о најбољем међу нама, о најбољем у нама, о свему што српски ратник јесте – витез Христове војске, живо распеће, вечито васкрснуће.

“Пеђа Леовац се више не жали, он се сада слави. Њега ће да жали његова породица, а ми остали треба да га славимо” – рекао је Душко Шљиванчанин, тадашњи командант 53.граничног батаљона за Националну ин4с телевизију.

“Тада је то било нормално. Чим смо довољно способни да станемо на ноге, идемо у јединицу да се боримо на првој линији и тоје тешко објаснити” – говори класић Предрага Леовца, Милован Свркота.

Предраг Леовац, рођен у славним Пљевљима 20. децембра 1975. године- пострадао за српство на светим Кошарама 14. априла 1999. у јуришу, како је једино и знао, у трку, а смрћу од које није зазирао, није страховао, није се повлачио, јер шта је смрт за онога који је заиста рођен да живи довека?! Као један од најбољих, најчаснијих и најодважнијих младих официра тадашње Војске Југославије своју професионалну службу је започео на пресветом Косову и Метохији у легендарном 53. Граничном батаљону, на Кошарама…на Косову и Метохији, крај граничног камена којег је чувао као да је сам темељац и међаш Србије, неба и земље – Предраг Пеђа Леовац васкрсао је на причести у Самодрежи.

“Био је спреман да учи. Имао је изврсне старешине од којих је могао да научи. Он је по природи био нестрпљив у позитивном смислу, за врло кратко време, упознао је и прошао комплетну границу” – каже Влатко Вуковић, пуковник у пензији.

Прича о Предрагу Пеђи Леовцу је тропар о човеку у данима звери, о дивноме и дичноме сину Црне Горе и Србије који је знао да је живот вредан онолико колико га имаш за шта вредније од живота дати. Живот је дао за најскупљу српску реч поставши и сам једна од најсупљих српских речи што се изговара у молитви, плачу, песми и заклетви.

“Ми смо имали један интеран договор. Ту је био мој колега Свркота и још неколико другара класића који смо чак ‘97.на ‘98.годину склопили интерни договор да ћемо добровољно да идемо у трећу армију и да учествујемо у стварима које су се касније десиле. Били смо јако свесни шта ће се десити и ми од тога не да нисмо бежали, него смо ишли ка томе и спремали се за ве то” – говори Предраг Булић, класић Предрага Леовца.

Леовац је један од најбољих, најчаснијих и најодважнијих младих официра тадашње Војске Југославије своју професионалну службу је започео на пресветом Косову и Метохији у легендарном 53. Граничном батаљону, на Кошарама, на Косову и Метохији, крај граничног камена којег је чувао као да је сам темељац и међаш Србије, неба и земље – Предраг Пеђа Леовац васкрсао је на причести у Самодрежи. 1998. године у борбама са шиптарским терористима у рејону Кошара бива тешко рањен, лица скоро унакаженог од зверских куршума и гелера, но оно што би многима од нас послужило као изговор да се не врате на паклу Кошара- Предрагу Леовцу је био разлог да му што пре похита назад!

“На Свету Петку је рањен. Увече ми је јавио Милован Свркота. Пошао сам што прије за Београд и нашли смо га на ВМА у Београду у седећем положају. Завијена му је читава глава пошто је био рањен кроз вилицу” – говори дрхтавим гласом отац нашег јунака, Миле Леовац.

На молбу мајке да остане, да се још опорави, да је свој дуг одужио, пољубио је у чело и одговорио: “Ако се не вратим, мајко, ко ће сачувати ону децу горе?!” “Ону децу горе…”, а и сам је још био дете, једва 24 године у њему, премало за гроб, довољно за вечност… Са животом се већ био опростио, не онако како то кукавице чине умирући по сто пута на дан, већ како крви Газиместана, Мојковца, Кајмакчалана…доликује- прежалио је себе да више ни једна мајка не зажали за сином.

“Био сам на левом крилу батаљона кад ми је јављено да је рањен. Требало ми је 45 минута да дођем на лице места. Кад сам дошао већ је био пребачен за Београд. Никада нећу заборавити да ми је тада војник дао један крвави папир на коме је био распоред мина, и написао ми је на том папиру да водим рачуна куда да се иде да неко не би страдао” – прича командант Шљиванчанин који се одлично сећа сваког догађаја, као и оне сцене када му је у фебруару ‘99.године у канцеларију дошао Леовац.

“Био сам изненађен и прва реченица ми је била откуд ти? Зашто си дошао? А он ми је само одговорио, а кад ћу да дођем ако не сад…” – препричава Шљиванчанин.

Леовац се вратио својим Проклетијама, својим Кошарама, својој “деци” да их сачува, вратио светињи да га посвети. У противтерористичкој акцији поновог заузимања граничног камена Ц4, 14. априла ’99. куршум звери је заувек зауставио нашег Пеђу у јуришу. У јуришу у којем га ништа није могло зауставити- јуриш Србина за заветну светињу- јуриш је анђела…

“Ујутру у 4 сата, звонце је притиснула рука официра. Ја сам скочио и отворио, а њих четири, пет униформисаних људи кад сам видео све сам знао. Нисам имао потребе да питам шта је било, само сам питао да ли се намучио и да није остао заробљен мртав” – кроз сузе говори отац јунака, Миле Леовац.

Проклетије су заћутале, данима, месецима пре тога нису. Пеђина “деца” су плакала, сви до једног, јунаци њему налик за јунаком којем нико није био налик! Планина је плакала, његова Црна Гора, његова Србија, његови векови минули и будући. Погинуо је јунак над јунацима, без ропца, суза, јецаја.

“Ујутру 14. априла ме буде на команду и добијам најгори задатак на свијету. Да идем да препознам тијело свог друга и да га возим његовој кући. То је најтежи задатак у животу што сам урадио” – сећа се његов класић Предраг Булић.

Душко Шљиванчанин препричава како му је Пеђин отац рекао да би волео да има његову пушку, али није имао право на то, а онда му је Пеђин отац рекао, како наводи, имао си право да га пошаљеш и да му издаш задатак са којег се није вратио, имаш право и да ми даш пушку.

“Узео сам пушку, целиовао је и предао му је” – каже Шљиванчанин.

“Најтежи тренутак после његове погибије је било кад је Караула Шула добила његово име и кад је био референдум скинули су спомен плочу која носи његово име. То је најгоре пало мојим родитељима” – каже Пеђин брат, Павле Леовац, а класић Свркота се нада да ће са променом Владе у Црној Гори да се цени то што су радили јунаци који су учествовали у бици на Кошарама.

Давно је прежалио себе – дана кад се родио још, од славе Црне Горе и Србије саздан, у славу српства уткан божанском нити.

Предраг Пеђа Леовац – најбољи међу нама, најбоље у нама. Слово о њему – нафора је сваког живог, умрлог и још нерођеног Србина!

“Пеђа Леовац је чист изданак јунаштва и патриотизма. Ми нисмо правили калкулације ни у чему. Знали смо циљ, своје задатке и не жалим ни за један тренутак, нити секунд проведен у најтежим људским условима, у рату. У рату се дешава све најгоре, али ја сам тада упознао најквалитетније и најхрабрије људе који до тада у мени постојали само у песниковој фикцији. Пеђа Леовац је управо један од тих људи који нам је бастион и светионик за све младе људе који се осећају патриотама и који осећају да је њихова држава нешто што треба бранити и чувати” – закључује Предраг Булић.