На данашњи дан на Кошарама погинуо херој Иван Васојевић – Јагуар

На данашњи дан живот је изгубио један од највећих хероја са Кошара, водник Иван Васојевић Јагуар који је само два дана пре смрти извео немогуће и са 12 сабораца одбранио Кошаре. Био је први у нападу испред своје војске, али и последњи када је одступала.

Битка за Кошаре је највећа битка у новијој српској историји. Тих неколико километра уз српско-албанску границу подно Проклетија за Васкрс 1999. године постали су српски Термопил у којима је 110 српских војника било суочено са нападима неколико хиљада албанских ОВК терориста, подржаних авијацијом НАТО-а и албанском војском.

А све је почело као и претходних вечери – у заседи, стотинак метара од граничне линије.

– Јутро након непроспаване ноћи у заседи понестало нам је воде. Хтели смо да пошаљемо млађу војску по воду, али нас је Драган Грубић зауставио. Погледасмо у Грубог изненађено, а он нам је одговорио: “Имам неки чудан осећај. Нешто ми не да мира. Идем ја по воду”. Још неколико војника пошло је са њим – прича један од учесника за портал Чојство.

После двадесетак минута један од војника који је пошао са њим вратио се и рекао да су опазили човека са моторолом близу граничне линије, па се још неколико војника придружују групи.

– Предвођени водником Васојевићем, нас шесторица, пели смо се узбрдо по неприступачном терену држећи растојање од десетак метара. Када смо дошли до највише тачке почели су да пуцају по нама. Сви смо залегли тражећи заклон и притом формирали “потковицу” упадајући у непријатељску форму слова “Г”, на обострано изненађење. На челу потковице, на том малом узвишењу се у борби чинило као планина, били су водник Јагуар, Грубић и Чкребо, Дража испод њих лево, а Криви и Остоја десно поред једне огромне букве – сећа се један од учесника.

Наша војска била је на узвишењу и самим тим је имала бољи стратешки положај и прегледност. Почела је општа пуцњава и галама! Доста их је пало у том првом “сусрету”.

– Гађали су нас ручним ракетним бацачем чији је пројектил завршио у дрвету под косином изнад нас, а други високо у крошњама дрвећа. После отприлике пола сата размене жестоке ватре зачуо се глас са њихове стране, као команда, и пуцњава је престала. У том тренутку је Груби повикао: “Дражо! Остоја! Опкољавајте!” – прича сведок догађаја.

Грубић је повикао: “Ајде ово смо чекали, леви батаљон крени напред! Турци, дошао вам је Црни Петак! Дражо, Остоја крените напред побијте банду!”. Јагуар је прихватио “игру” Грубог, и кренуо да виче “Јуриш!” и “Урааа”. Тада креће концентрисана ватра према терористима. Поента је била заварати бројно стање наших граничара и шиптарима доказати да нас је више. Разбијени на два дела наши војници чинили су збуњујући фактор привида бројног стања, што је ишло на руку претходној игри Јагуара и Грубог.

– Та врста “игре” се наставила и на моторолама, Јагуар и Груби су намерно оставили отворену везу на мотороли, како би се чуло њихово командовање, пуцњава и ломљење непријатеља, да би преосталим заседама подигли морал, како не би дошло до панике – пише портал Чојство.

Опет је почела пуцњава, вичући и дозивајући, покушавали су да заварају непријатеља да их има више, иако свесни да су бројчано далеко надјачани. У тренутку затишја, водник Васојевић је наредио покрет. Оставши без муниције, ставио је аутоматску пушку на леђа и пиштољем нам давао одступницу. Јагуар је био први у нападу испред своје војске, али и последњи када је одступала.

– Трчећи кроз шуму једним делом смо морали да прођемо кроз наше минско поље које је постављено крајем 1998. године. Шумом су одјекивали звуци пуцњаве и метака упућених нама. Приближавајући се заседном месту које смо оставили, видели смо силуете наших другова. Неко је повикао :”Не пуцајте! Ми смо!” и улетели смо на заседно место. Осетили смо олакшање када смо видели да су сви живи. Срећом, ни од нас ни од њих, нико није био рањен.

Грубић је отрчао до минобацача и почео да дејствује у правцу граничне линије све док је имао мина. Преко мотороле смо потражили помоћ минобацачког вода из дубине наше територије.

Тог Великог Петка заседно место Ц3/6 је прво нападнуто, и да су ту прегазили наше момке у заседи могли би са леђа да приђу караули. Сачекали би војску у повлачењу која не би имала никакве шансе да се томе супростави. Изненадни напад Албанаца, плаћеника из разних делова света, осујећен је од стране ових војника.

Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео. Ова акција биће упамћена по речима покојног Грубића, који је годину касније, пре погибије 2004. године изрекао својој браћи граничарима:

– Када размишљам о целој ситуацији, све што се дешавало на Велики Петак пред Васкрс… Подсећало ме на Христа и 12 Апостола, тј. водник Јагуар и нас 12 – рекао је он.

Извор: Чојство