На данашњи дан 1914. године Аустроугарска објавила рат Србији

Тачно месец дана после атентата на престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године у Сарајеву, на данашњи дан пре 107 година, Аустроугарска је објавила рат Србији

Тога дана – 28. јула по грегоријанском календару, који је примењиван у Бечу, односно 15. јула по јулијанском календару, коришћеном у Београду, министар иностраних дела Аустроугарске гроф Леополд Бертолд упутио је Влади Краљевине Србије телеграм у којем је написао „да Аустро-Угарска сматра да се од тог тренутка налази у стању рата са Србијом”.

У телеграму којим је означен почетак Великог рата стајало је: „Будући да Влада Краљевине Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту од 23. јула 1914. године, коју је уручио аустроугарски посланик у Београду, Царска и Краљевска влада је принуђена да се сама побрине за очување својих права и интереса и да, у том циљу, прибегне оружаној сили. Према томе, Аустро-Угарска сматра да се од сада налази у стању рата са Србијом.”

Оригинални документ објаве рата Аустроугарске Србији налази се и чува у Државном архиву Аустрије, а Унеско је 2015. године на предлог Архива Србије донео одлуку о упису Телеграма објаве рата Аустроугарске Србији у Међународни регистар „Сећање света”.

Копију оригинала телеграма и његову садржину „Политика” је прва објавила у Србији на 14. годишњицу почетка рата у броју 7.627 од понедељка 29. јула 1929. године на петој страни. Занимљиво је да се у оригиналном телеграму налазио и део реченице који је прецртан плавом оловком, а који гласи – „а нарочито с обзиром на то да су српске трупе већ напале један одред Царске и Краљевске војске у близини Ковина”. Овај део реченице стајао је у оригиналном телеграму Аустроугарске Србији одмах после „за очување свих права и интереса…”, али није остао у документу.

Елем, телеграм о објави рата, послат из Беча преко Будимпеште у Београд, одмах је прослеђен најпре Врховној команди Српске војске у Крагујевцу, а потом председнику српске владе Николи Пашићу у Ниш, који је био ратна престоница Србије. (Председник Краљевске владе Србије Никола Пашић је заједно с министрима, државном касом, архивом, уметничким збиркама и другим драгоценостима евакуисан из Београда у Ниш 25. јула 1914. године, а град на Нишави је до 16. октобра 1915. године био ратна престоница Србије. Пресељење је уследило након одлуке регента Александра Карађорђевића од 25. јула 1914. године да се Влада Краљевине Србије, као и Двор и Народна скупштина изместе из Београда у Ниш.)

Када му је предат телеграм, Пашић је био на ручку у једном нишком ресторану с породицом и руским изаслаником Василијем Николајевичем Штрандманом. Председник Краљевске владе Србије прочитао је садржину документа, прекрстио се и истог тренутка прекинуо боравак у ресторану и с пратњом и сарадницима отишао у зграду Моравске бановине (у којој је сада Универзитет у Нишу), на десној обали Нишаве. Пола сата касније са једног балкона обратио се окупљеном народу и саопштио да је Аустроугарска објавила Србији рат.

Рат је почео сутрадан, 29. јула 1914. године

Пре објаве рата, а после атентата на престолонаследника принца Фердинанда у Сарајеву (28. јуна 1914. године), вођена је велика дипломатска борба. Пошто је 23. јула барон Владимир фон Гизл уручио српској влади ноту Аустроугарске, у међународним европским круговима одмах и без много дилема оцењено је да то није обична дипломатска нота, већ ултиматум који Србија неће моћи да прихвати. Ипак, српска дипломатија учинила је све да се избегне ратни сукоб и, у одговору на ноту, условно је прихваћено девет од укупно десет захтева. Није прихваћен само захтев из тачке 5, у којој се захтевало мешање аустроугарских органа у процес истраге (о атентату) на територији Србије и учешће и вођење судског поступка јер би то представљало кршење Устава и суверенитета Србије. Исто тако, српска дипломатија је на крају одговора на аустроугарску ноту предлагала мировно решење тако што би спор био изнет или пред „велике силе” или пред међународни суд у Хагу… Барон Гизл је преузео одговор Србије 25. јула 1914. у 18 часова, прочитао га и одмах саопштио „да су дипломатски односи између Аустроугарске и Србије прекинути”, а три дана касније објављен је рат.

Најзанимљивије је да се и после 107 година, колико је прошло од лета 1914. године, неке ствари понављају и, сигурно нимало случајно, веома личе једна на другу. У време када Србија поново трпи огромне политичке и сваке друге врсте притисака, догодило се да је пре неколико дана високи представник за Босну и Херцеговини аустријски дипломата Валентин Инцко баш 23. јула ове године (истог датума када је Аустроугарска 1914. године уручила ноту Србији) изменама закона забранио негирање геноцида у БиХ.

Многи потези Валентина Инцка (рођеног у словеначкој породици 1949. године у Клагенфурту), који ускоро одлази са функције високог представника за Босну у Херцеговину, на којој је од марта 2009. године, па и последње измене закона којима се забрањује негирање геноцида, коментарисане су и коментаришу се његовом мржњом према Србији и Републици Српској. Већ је речено „да је Инцко закуцао последњи ексер у мртвачки сандук БиХ” (Додик), „да је реч о највећем и катастрофалном политичком потезу одлазећег високог представника” (Бореновић) или „да је то највећа могућа катастрофа” (Станивуковић), односно „да донети закон води БиХ у нестабилан период” (Шаровић).

Пре више од једне деценије после постављања Валентина Инцка на функцију високог представника за БиХ, из сведочења једног не баш малог броја одраслих Нишлија који се сећају периода средине и друге половине педесетих година прошлог века, могло се чути доста прича да је Инцко као дечак често о боравио у Нишу, где су његови родитељи имали веома блиске рођаке. Јер, у то време на подручју града на Нишави живело је на десетине, а можда и стотине словеначких породица.

Тада се говорило да је скоро без изузетака сваког лета и по неколико месеци Инцко проводио у Нишу (због чега одлично говори српски језик) и да је у том периоду међу тада младим Нишлијама, данас већ седамдесетогодишњацима и нешто старијима, имао бројне познанике и пријатеље из детињства. „Политика” је после тих навода покушала 2010. и 2011. године да преко службеника Канцеларије високог представника за Босну и Херцеговину добије потврду или деманти тих прича, али никада и никакав одговор није стигао… Не зна се зато поуздано ни данас да ли је Инцко пре шездесетак и више година заиста често боравио у Нишу, или није.