Ако је неко сумњао да пут од Чачка до Токија може да се пређе на мотору, грдно се преварио! У шездесетој години, Чачанин Зоран Ковачевић ових „тричавих“ 26.000 километара прешао је сам. Борио се са казахстанским и руским пустињама, монголским планинама, прелазио реке и долине, „шибао“ кроз паклене врућине и кише које не стају, смрзавао се у сибирској тајги, спавао у номадским јуртама, врећи, или рибарској мрежи… А кроз свих 10 земаља прошао је са српским пасошем и, после тачно 90 дана, коначно је својим мобилним телефоном направио фотографију изласка сунца на Далеком истоку.
Деценије је Ковачевић проживео у Америци, године провео у хавајском Хонолулуу, где је држао сервис „јагуара“, „ролс-ројсева“, „мерцедеса“, рестаурирао и правио нове четвороточкаше. Овај готово уметник свог ауто-механичарског заната, возио је моторе читав живот. Кроз Србију, Европу и Америку. Последње три године, углавном са пребивалиштем у Шумадији. Али, одлазак на Исток одувек му је био сан. Коначно, минулог лета, решио је да оствари велику жељу и упусти се у несвакидашњу авантуру.
– Сунце ми је било једини џи-пи-ес – прича овај авантуриста. – Фотографисао сам сваке вечери залазак преко рамена и стално ишао супротно, према истоку. Најтеже моменте усамљености, физичке исцрпљености, понекад и страха који нисам желео да признам, прегурао сам огромном упорношћу и уз гостопримство на које сам свуда наилазио. Осим у самом „обећаном“ Јапану. То је земља хладноће, отуђености и самоће. Знам сигурно, да је то земља у коју се никад нећу вратити.
А рута је била – Бугарска, Турска, Грузија, Азербејџан, Казахстан, Киргистан, Монголија, Русија, Јапан и мали излет у Кореју. Никада није возио ноћу, па је у неким местима само преспавао, а негде остајао по неколико дана.
– Првих 1.000 километара прешао сам без паузе, гоњен жудњом да што пре стигнем у Истанбул – каже Ковачевић. – У Грузији сам са људима које сам упознао, такође бајкерима, а који су ме прихватили као рођеног брата, провео неколико фантастичних дана. Одатле, прешао у Азербејџан, да бих стигао до Каспијског мора, па трајектом у Казахстан.
Кроз Казахстан је Зоран провозао најтежа три дана, само кроз песак ситан попут пудера. У тим сатима на око 40 степени, кроз непрегледну пустињу и без путоказа, био је пред највећим изазовима.
– Помишљао сам и да одустанем – прича Зоран. – Ретко сам сретао човека. А када бих наишао на продавницу, пунио бих резервоар и пио воде до границе издржљивости. Некада и по осам литара дневно. И настављао кроз недођију. Обишао сам цео Казахстан, и то је једина земља на мом путу у којој сам морао да извадим визу. Све остало прошао сам само са српским пасошем. Амерички нисам ниједном извадио!
А у Киргистану друга прича. Како Зоран каже, тамо се најео кајсија и вишања у августу, уживао у пејзажима ове планинске земље, пољима кукуруза и брдима, прелепим планинским венцима. И осећао се баш као код куће.
– Поново сам ушао у Казахстан, па одатле у Русију – присећа се Зоран. – Дочекала ме православна блискост и прихватали су ме оберучке. Они старији, моје генерације, на помен Југославије и Тита, ширили су осмех.
Када сам стигао у Владивосток, наишао сам на групу руских бајкера „Руски самураји“, који су ме оберучке прихватили и позвали да са њима одем на велику свечаност у Кореју – прича Ковачевић. – Провео сам са њима четири невероватна дана у Кореји, где сам био прихваћен као почасни гост из Србије, са изразитим гостопримством. Даље, преко Алтајских планина – смешила се Монголија, земља живописних пејзажа, зелених поља, љупких малих места ушушканих међу четинарима.
– На граничном прелазу из Русије у Монголију, после провере пасоша, цариник ме питао шта је са Драганом Џајићем Џајом! – прича Зоран. – Био сам у шоку да је наш фудбалски ас још у сећањима браће Руса, а још више када ме је усред те недођије позвао други, старији цариник и питао да ли се сећам Радмиле Караклајић!
А затим је поново уследила тешка деоница кроз стеновите пределе Монголије, брда и пустош.
– Окрепљивао сам се у номадским јуртама и спознао да ни номади нису као некад. Технологија је стигла свуда и однела романтику, поставила соларне панеле на чувене шаторе од коже, а сточаре опремила џиповима и мобилним телефонима – прича Зоран. – До Јапана сам одабрао јужну руту из Монголије, уз саму Гоби пустињу и возио кроз њу око 2.500 километара. Ушао сам поново у Русију, па кроз планински појас самог истока земље, где ме је ухватио снег, у првој половини септембра. Стотине километара „жуљао“ сам седиште мокар и смрзнут и коначно после шест дана стигао у Владивосток. А одатле, правац Јапан.
После 1.800 литара потрошеног горива, око 6.000 евра остављених широм источне Европе и Азије, стигао је у Јапан и на суши у Токио. Овом земљом „крстарио“ је још 13 дана, а затим, спаковао мотор и авионом се вратио кући. А сада, чим „одмори“ машину, каже, спрема се за – Јужну Америку.
– На овом путовању одбацио сам много предрасуда – каже бајкер. – Прво, Истанбул је прелеп, чист и уређен град. У Русији нигде нисам могао да поједем врућу пирошку, иако је исто што и кроасан у Француској. А највише сам се разочарао у Јапану. Осим Токија, Хирошиме и већих јапанских градова, остала мања места по ободу једнако су неуредна као и периферија Србије. А од топлине и љубазности на које сам већ навикао, тамо нисам затекао ништа. Ниједан наклон главом, за 13 дана, од „самураја“ нисам доживео. Кроз Јапан сам ауто-путем прешао свега 230 километара, јер је у Земљи излазећег сунца све скупо „до помрачења“. Најјефтинији смештај био је 50 долара, па сам углавном спавао у својој мрежи у парку.