МОЋНИЦИ БИ ДА КОНТРОЛИШУ СВЕТ И ПРЕКО ЛГБТ И „ЗЕЛЕНИХ“ Професор Танасковић: Србима није суђено да их не запљусну таласи светских потреса

БЕЗ политичког плурализма незамисливи су зрела друштвена заједница и динамика демократског јавног деловања и одлучивања.

Ипак, он не би смео да се изроди у укидање способности садржајне комуникације и одговорне сарадње између оних којима су грађани изборном вољом поверили да током свога мандата одлучују о судбини нације и државе. Нешто наде буди, како изгледа, успешно формирање скупштинских одбора. Видећемо… Све што рекох није никаква политиколошка експертиза, јер за такву нисам квалификован, већ размишљање једног забринутог грађанина.

Овако, у интервјуу за „Новости“, констатује професор Дарко Танасковић, дипломата, оријенталиста, писац… На питање како види догађања у Украјини где је отворена Пандорина кутија, Танасковић каже:

– Кажете да је отворена Пандорина кутија и може се оправдано употребити ова метафора. Ја бих, мање елегантно, рекао да је рат у Украјини неизбежно пуцање чира једног одавно поремећеног стања светског организма, стања које се на различите упозоравајуће начине већ подуже испољава и стално погоршава упорним и безобзирним деловањем оних моћника који би да читаву планету и цело човечанство глобалистички подреде својој вољи и интересима. Све то под маском залагања за идеале демократије и људских права, према којима се у стварности односе крајње селективно и либералистички тоталитарно, неспремни да уваже било чију равноправност и суверено право на уређивање сопственог живота.

Како оцењујете снажан одјек догађања у Украјини на животе народа у целом свету?

– Пошто је реч о сукобу какав није виђен после Другог светског рата, чије размере и импликације, а пре свега природа и суштински смисао, далеко превазилазе просторе на којима се одвијају борбена дејства, он се одражава посвуда, продубљујући постојеће антагонизме, повећавајући тензије и стварајући нове проблеме. Та кризна динамика нарочито је изражена на евроазијској „шаховској табли“, али се на разне начине осећа и осећаће се у целом свету.

А на Балкану?

– Балкан је посебно сложен регион, са много унутрашњих противречности, отворених и латентних неслагања и спорења, а уз то је и одувек гранично подручје у координатама геополитичких пројекција интересних сфера великих и макрорегионалних сила. Разумљиво је, стога, да се међународна ситуација створена ратом у Украјини овде рефлектује кроз појачане притиске са стране и покушаје већине локалних актера да се коњунктурно позиционирају, односно сврстају и делују на начин за који процењују да ће им донети највише користи, по правилу науштрб оних које сматрају својим регионалним ривалима. Одавно је речено да велике кризе, поред тога што узрокују велике проблеме, онима који располажу способношћу да виде даље од непосредне усталасане појавности могу наговестити и неке нове изгледе или бар пут ка њима. Вишевековна претежно несрећна балканска искуства морала би, уз предузимање разумљивих самозаштиних мера регионалних субјеката, усмерити и ка реалистичном сагледавању хоризоната свима корисне сарадње у областима у којима је то остварљиво, пошто су географском и геоекономском логиком природно упућени једни на друге. У супротном, претрпеће и овога пута већу штету од оне која је неминовна.

Једна од главних тема у јавности претходних дана је отказивање „Европрајда“. Шта ви мислите о томе?

– У тренутку док разговарамо, најактуалније је питање, око кога се жестоко ломе копља и у земљи и у делу међународне заједнице, одржавања „Европрајда“, односно једнонедељно окупљање представника европских покрета хомосексуалаца и трансродних особа у Београду. Држим да је с обзиром на низ околности, разложно ове године одустати од такве манифестације у нашем главном граду или је отказати, одложити или забранити, што су све изрази којима се прибегава у зависности од тога ко се обраћа јавности и која му је циљна група. Од споредног је значаја шта ја уопште лично мислим о оваквом начину масовног провокативног демонстрирања сопствене сексуалне оријентације и зашто би се у вези са тим активностима употребљавала реч „понос“. Међутим, овај феномен је већ постао светска чињеница и део кореографије одмеравања друштвеног утицаја и моћи, на шта је крајње упитно колико се данас може глобално деловати, док локално све могућности још увек нису исцрпљене.

Велику штету наноси нам, како кажете, острашћена идеологизација, односно насилно наметање родно осетљивог језика, зелених, ЛГБТ.

– Желео бих да укажем на симптоматичну и координисану идеологизацију и политизацију трију покрета који су рођени као реакција и одговор на реално постојеће друштвене проблеме света и у почетку били несумњиво потребни, позитивни и прогресивни. Реч је о борби за права и равноправност жена, бризи за драматично угрожено природно окружење и залагању за укидање дискриминације људи хомосексуалне оријентације. Међутим, поменуте активности и организације које су се њима бавиле изродиле су се у моћне групе за притисак, са циљем посредног, али и наметљивог утицаја на стање у друштвима, усмеравање социјалних процеса и трансформисање менталитета. Све то се ради у склопу пројекта релативизовања и поништавања темељних традиционалних вредности, националних, верских и културних идентитета, а зарад афирмисања безлично и бесловесно нивелисаног либерално-глобалистичког модела светског поретка. Тако су настали идеолошко-политички феминизам, тзв. глобални ЛГБТ фронт и екстремни екологизам „зелених“, са тенденцијом клизања у екофашизам.

Парламентарни живот је ових дана у жижи интересовања. Шта по вама Србија може да уради са становишта свог политичког капацитета унутар земље?

– Оно што је за разлику од претходног сазива Скупштине, свакако позитивна новина јесте присуство представника опозиције у сали. Све остало, а нарочито утисци са конститутивне седнице, не упућује, нажалост, на превелики оптимизам. Ниска култура политичког дијалога и даље је бољка непреболна наше друштвене стварности, а спремност за пристојно и конструктивно вербално општење са неистомишљеницима, бар јавно, одсутна из највишег народног дома. За већину посланика, оних који узимају реч, како из редова власти тако и опозиције, изгледа да је најважније ироничним гримасама, ниподаштавајућим церекањем и махом псеудодуховитим утуцима, а понекад и лупањем о клупе, „надмашити“ оне из супротног табора, који се не доживљавају као скупштинске колеге и политички супарници на заједничком послу, већ готово непријатељи.

Шта мислите, зашто је то тако?

– То је одраз располућености и дубоке идеолошке, али и интересне, подељености наше, условно речено, политичке елите, у чему она, рекао бих, верно не одражава стање у народу, али га слуђује и упорно упућује на свађу, а не на сабирање националних снага за суочавање са озбиљним искушењима у којима се, и изазове пред којима се Србија објективно налази. Био бих много спокојнији кад би се посланици изражавали на начин једног Владете Јанковића, иако му неки замерају протоколарну узурпацију улоге привременог председавајућег, или, рецимо, Марине Рагуш…

БОЉЕ СА КОМШИЈАМА
КАКО видите наше односе са суседима?

– Потребно је, упркос свим препрекама, доследно унапређивати или бар конструктивно нормализовати односе са суседима, што је императив сваке одговорне спољне политике и важан предуслов њеног што растерећенијег планирања и операционализације у вези са кључним и трајним државно-националним приоритетима. Мислим, такође, да би, на начин примерен својој највишој надлежности и одговорности, Народна скупштина требало да се у стратегијском смислу више посвећује проблематици спољне политике.

Како оком искусног дипломате видите све оно што може да се подведе под притисак на Србију да уведе санкције Русији?

– Тешко је и крајње незахвално утврђивати курс српске спољне политике и крманити њеним државним бродом у садашњим (а и свагдашњим) приликама. Србима и Србији није суђено да их не запљусну таласи бар неког већег потреса на међународном плану, а поготово на европском континенту и у Средоземљу. Либим се, зато, да са информисаношћу и одговорношћу једног пензионера одређеније одговорим на ово ваше питање. Изнећу, ипак, како се мени чини да стоје ствари, теку процеси и како би се, ако је то могуће, ваљало постављати. Пре свега, у неминовном усклађивању политичке тактике са током променљивих, али углавном неповољних кретања у међународним односима, не би се смели угрозити наши темељни и витални државно-национални интереси. Лакше рећи, него учинити, поготово с обзиром на то да смо у Србији далеко од базичног консензуса о томе шта су нам ти интереси. Затим, мора се одржавати што интензивнија комуникација са свим релевантним чиниоцима у међународној заједници, а нарочито са онима који нам доказано нису склони. Без обзира на све, далеке обале ЕУ су природан хоризонт наше пловидбе, али не и непосредно одредиште које би у свим аспектима детерминисало њен курс.

Колико би евентуално увођење санкција РФ наштетило Србији?

– Санкције Русији никако не треба уводити, јер би њихов ефекат и за Руску Федерацију и за оне који нас терају да их уведемо био само симболички значајан, а за нама би та симболика донела веома конкретне негативне последице. Иако несумњиво има своје великосилске интересе и манире, Русија се о нас до сада ни у чему битном није огрешила, држи се пријатељски и савезник нам је у вези са неким нашим најважнијим националним, а и егзистенцијалним питањима и бригама. Чисто међународноправно посматрано, Руска Федерација јесте извршила напад на државни суверенитет и територијали интегритет Украјине, што Србија званично није оспорила. Али, било би крајње погрешно и штетно, како се са Запада и из малог дела домаће јавности императивно тражи, протезати горњу констатацију на план историјског, политиколошког и реалполитичког, а нарочито моралног тумачења и оцењивања ситуације и на основу такве интерпретације, изводити аргументе за укупно антируско постављање, какво је усвојено и до хистеричне опсесивности доведено на тзв. колективном Западу, премда се и у том фронту јављају прве пукотине. Ствари су неупоредиво слојевитије и сложеније.

Како видите ситуацију у Црној Гори и каква је ваша визија њене блиске будућности и опстанка Срба у њој?

– После величанствене мирне „литијске народне револуције“, као што се могло и очекивати, Црна Гора пролази кроз сложен и противречан транзицијски период, са много искушења и непознаница, али је моје дубоко убеђење да укупно друштвено кретање тече у позитивном смеру, односно ка нормалности. Током претходног тридесетогодишњег периода власти ДПС, односно Мила Ђукановића, створен је и учвршћен систем који институционално, интересно и ментално није лако размонтирати. Уосталом, Ђукановић је и даље председник, а његова странка појединачно има највише посланика у парламенту. Биће потребна бар два изборна циклуса да се политичка слика Црне Горе разјасни и стабилизује. Данас није могуће образовати иоле стабилнију и трајнију парламентарну већину, јер су политички субјекти, односно странке, вредносно, идеолошки и програмски изразито хетерогени и узајамно неповерљиви, а постоје и одређене лидерске амбиције и суревњивости између најистакнутијих политичара. Поред тога, значајан је уплив иностраног фактора, па тако неки званичници са Запада допуштају себи да отворено изјављују ко би, а ко не би требало да уђе у састав коалиције за формирање владе.

ЦРНА ГОРА И ТЕМЕЉНИ УГОВОР СА СПЦ
ДА ли позитивно оцењујете досадашњу улогу црногорског премијера Абазовића?

– Потписивање Темељног уговора са Српском православном црквом од стране предузимљивог премијера Дритана Абазовића има посебан и далекосежан значај. То је охрабрујући знак политичке одговорности и разумног прагматизма, за које се ваља надати да ће постепено освајати све шири простор у црногорском друштвеном и политичком амбијенту.