У разговору за „Новости“ он каже да је Слободан био државник који је морао да буде више испоштован и сахрањен како доликује.

– Када му већ нема места у алејама великана или заслужних грађана у Београду, нека га пренесу овде код нас у Црну Гору, његову Лијеву Ријеку. Ту има места. Наравно, са супругом Миром. Срамота је како се држава Србија понела према њему и његовој породици. То није смело да се уради. Многи заборављају да је наш Слоба био син теолога, вероучитеља. Причао ми је Слободан Томовић да га је гледао док клечи на коленима на молитви у Бијелом Пољу. Нажалост, завршио је трагично, какав је уосталом и био живот те фамилије. Светозар Милошевић се развео се од супруге, живео сам, али је драма између две угледне породице у Лијевој Ријеци – Милошевића и Кољеншића – оставила трага на Слоби. Јер није лако одрастати без оца – каже митрополит Амфилохије, који сматра да би судбина Милошевића, али и српског наслеђа, била другачија да се ослободио комунистичког наслеђа после догађаја на Косову 1989. године.

Признаје саговорник „Новости“ да је добро познавао бившег председника Србије. Присећа се, такође, и да је био против њега деведесетих:

– Док је био професионални политичар, називао ме свакојаким именима, али је и поред свега, на крају, схватио да оно што сам говорио није било уперено против њега, јер сам исказивао само своје незадовољство политиком коју је водио, што се нажалост касније одразило и на судбину народа.

Везе између Амфилохија и Милошевића постале су чвршће наког Слобиног одласка са власти, а нарочито после његовог хапшења и изручења Хагу. Митрополит се живо сећа њихових сусрета у Схевенингену.

– Када сам га обилазио у хашком затвору, Милошевић је од мене тражио да сведочим у том процесу, пошто сам на језику прилично брз и често изговорим нешто што не би требало. Звао ме је из Хага и питао да ли могу да будем део тима за његову одбрану. И био сам спреман, али сам о томе претходно обавестио патријарха Павла, питао га шта мисли о томе. Уследио је кратак одговор: „Добро је то, али види, Амфилохије, зар не знаш у каквим си проблемима у Црној Гори и сада ти још треба Милошевић.“

То је, како тумачи Амфилохије, оправдање нашег патријарха и он га је послушао.

– Морам да признам да ми је и данас жао што сам то учинио. Милошевић је остао у верности косовском завету. Није прихватио уцену из Рамбујеа, која је била једнака уцени Аустроугарске 1914. године. То је касније и довело до бомбардовања злочиначког НАТО, који је са 19 најмоћнијих земаља света кидисао на једну малу и мирољубиву земљу. Да ли је то било реално? На крају, ти моћници су били избезумљени отпором наше војске па су нам после 78 дана жестоко запретили да ће нас сравнити са земљом. И Милошевић је био приморан да потпише Кумановски споразум. И камо лепе среће да су они који су дошли после њега сачували макар тај споразум. Тако су они које је Слободан устоличио на власти издали Црну Гору тако што су признали злочинце који су нам преузели Косово и Метохију. То је трагедија. Надамо се да ови данас који владају Србијом не пођу њиховим стопама.

Како наводи митрополит, Милошевић је и иза решетака био отресит:

– А какав би могао бити када је из црногорског поднебља? Али био је и прилично наиван. Веровао је онима који су водили Европу и Америку да неће ударити на СРЈ. Међутим, није био уплашен. Ни најмање. Чак ми је деловао прилично самоуверено. Био је сигуран да ће победити суд у Хагу и све оптужбе које су му ставили на терет. Био је велики оптимиста…

Амфилохије признаје да је тешко доживео Милошевићево изручење Хагу.

– Реч је о срамном чину који није смео да се догоди. Нека је сишао са власти, и то није ништа страшно, али ово што се после тога десило, то Србија није смела да дозволи. Њега је раније чак и патријарх Павле молио да поднесе оставку, али он то није прихватио. После ме је у ћелији убеђивао да ће Космет опет бити српски. Говорио ми је: „Амфилохије, опет ћемо имати своју државу у својим границама. Вратићемо наш народ на Косово и Метохију, будите сигурни“.

У том оптимизму се и упокојио.

Давно пре хапшења причали смо о припадницима Унпрофора у Српској Крајини, присећа се митрополит, када су их поставили као међу са Хрватима. Питам ја Слобу да ли је сигуран да они неће окренути цеви на нас, а он ми одговара: „Ма, дај бре, Амфилохије, шта то причаш? То је немогуће!“ Нажалост демантовали су га дани који су уследили. Веровао је странцима и то га је скупо коштало.