Мутноискричава светлост обавила је јутро у Приштини, а неуобичајена тишина најављивала страшну олују. Писак полицијских и санитетских возила који се потом огласио само је потврђивао црне слутње. Нешто пре подне зазвонио је телефон.

– Погледај Митро с прозора, видиш ли колико их је на путу овамо? – пита узнемирени Живојин с ону страну ветерничког узвишења, куда, одмах по изласку из Приштине, пут замиче у српско село Чаглавицу.

У том моменту не видех ништа, али ускоро сам, угледавши колону пешака на делу друма који не заклањају болничке зграде, узвратила позивом и кратко саопштила: крећу и, сви су изгледи, зауставити се неће.

И нису. Изнад села Чаглавице висили су хеликоптери, одјекивали пуцњи, а онда се почели успињати све гушћи димни облаци. Српски домови поново горе. Из центра Приштине једнако допираху погромашки урлици.

– Овде све попалише. Путеви су блокирани. Ништа не могу, и не знам шта да ти кажем. Не јављај се на статични телефон. Чувај се колико можеш – издиктирао је у журби пријатељ, а ја разумела његов страх за један људски живот. Сувишно је објашњавати да ћеш, оглушујући се о телефонске позиве, родбину и пријатеље тек довести до лудила (…) Уосталом, што би им икакав телефон кад у мом најближем суседству већ имају поузданог племенског активисту. Овај је иза подне некуд отпремио фамилију, па, остављајући иза себе широм отворена улазна врата, с радио-станицом у руци отишао да се придружи помамној руљи.

Примицала се ноћ, црна и све црња. Хеликоптерску дреку те уличну писку и вриску заглушивали су учестали бомбашки и пушчани плотуни надомак зграде. Претеће камење из руку, рушилачком еуфоријом осокољених суседа, с времена на време, стизало је до балконских врата.

– Јесте ли сами? – пита ме професор Предраг Пипер.

– Нисам, ево Ви сте са мном – рекох. Вишњи, па вазда благодатна енергија родбине и пријатеља, зар је мало? – уистину помислих.

– Шта сада радите? – без сумње ужаснут, наслућује професор ситуацију у којој сам.

– Читам Огдена и Ричардса – одговарам неуверљиво. Разуме се, само сам се заваравала држећи књигу у рукама.

– Можете ли се игде сакрити? Није ли боље да угасите светло, да не знају да сте ту – посаветовао је након кратке паузе, и сам се, вероватно, прећутно уздајући једино у помоћ Божију.

Забринутог господина, његову Љиљу и чедо Милицу које заједно с њим, попут толиких, преживљавају косметску драму, покушавам утешити онолико колико то могу и себе, али тренутак за обмане баш и није. Џелати могу стићи свакога часа. Прећутах како сам се иза подне ваљано умила и белу кошуљу обукла, те за смртну свечаност барем у том погледу била приправна.

Телефонске позиве једва савладавам. Вести са Косова и Метохије сазнајем преко Београда, Новог Сада, Ниша. Основна брига свих који се јављају јесте хоћу ли дочекати јутро. Неки ме у страху питају шта чекам. Па зграда ЈУ програма већ гори – опомињу. Ваљда је тако људски удешено да, у оваквим моментима, општу несрећу потисне грозница због страдања себи блиског појединца. Утешним се чини да ће ноћас свакога позвати барем неко свој. Да ли ће? У мислима ми искрсну приштински Дом стараца и речи Стане Дроњак из Крајине: „Имала сам родбине, како да не. Све се расуло, ни за ког не знам где је.“ Зато је Стана пред Богом спокојна; већ деценију никог узнемирила није. Колико ли их пак због мојих изгона и прогона подуго дрхти? – помишљам не без гриже савести.

У Универзитетском насељу, претпостављамо, горети неће. Не исплати им се због својих. А шест српских душа, затечених у три зграде, једноставније је тихо елиминисати. Пребројали смо се и били у телефонском контакту, пре него је јављено да ћемо ускоро бити евакуисани. То ускоро за мене ће потрајати сатима. Око поноћи ћу установити да су остале моје сународнике прихватили њихови страни послодавци. Ниједан полицајац, нити службеник Унмика од оних настањених у близини, није стигао на конак. Остала сам сама.

– Сестро моја, зар си још ту? И сама? Ниси сама, Господ је с тобом – састрадалнички ме храбри свештеник Радивоје Панић, па наставља: Богословију су нам спалили, јуришају на све свето у Призрену, на целом Космету. Вести из Девича још немамо, нико не зна шта је с тамошњим сестрама мученицама. С оцем Мирославом сам малопре разговарао, засад је добро. Па нека вам је Бог у помоћи!

Мој Брат, онај што ме је у детињству и у најтежем часу, иако једва старији од мене, заштитнички чврсто држао за обе руке, сад зове из Београда, па дуго ћути. Чека да му изнова кажем како ћу ускоро бити на безбедном, а ја понављам – стићи ће, само што нису, мада и сама све мање у то верујем.

Свеједно, ваља се припремити. Прва мисао је спасити крст камени, онај што га је песникиња Даринка Јеврић поодавно пронашла у Бистрици крај Пећке патријаршије и који сам деведесет девете, на два-три дана пред изгон песникиње из свог дома, у корпи пренела овамо. Успињем се спрат више, у привремено Даринкино боравиште. Крст спуштам у исту ону корпу, уз њега прислањам свећњак славски и иконе, па од монографских издања с полице редом скидам тек неколико наслова: Пећка Патријаршија, Свети Сава, Византијске фреске у Југославији, Дечанске хрисовуље. Присетих се како нас је још за Даринкиног боравка у свом стану, професор Милица Грковић, коаутор ове последње вредне књиге, из Новог Сада бодрила и поручивала да најновије косовско страдање морамо бележити. Поучена лошим сарајевским искуством, од својих овдашњих успомена узимам најпре фотографије – сведочанство петогодишњег „миротворачког“ зулума, па покоју књигу, икону, крст, бројаницу.

– Буди спремна, долазе за пет минута – јавља ми пожртвовани Жика Ничић који се, уместо у свом Добротину, ноћас изненада обрео у бази Унмикове полиције. Пет минута протезало се на сат, затим следило исто обавештење и дуга неизвесност. Полицији се очигледно није журило. Са стрепњом сам ишчекивала зору.

Око три иза поноћи Ничић ме обавештава да су напокон кренули. – Имају кључ од зграде, никуд не излази, наћи ће те – напоменуо је и додатно ме збунио, јер имају они, али кључ, без сумње, имају и Љуанови. Недуго потом неко је откључао улазна врата. Уз степениште нико кренуо није; до мене је једва допирао шапат непознатих. Како знати јесу ли полицајци или егзекутори? Ако су ови потоњи, ионако им побећи нећу. Нагло појављивање – синуло ми је у глави – може само изнудити брзину њихова оружја, што је у приликама кад се човек плаши једино понижења, свакако најприхватљивије – размишљала сам широм отварајући врата. Из приземља се тек тада појавио један, па други Унмиков полицајац, обојица с аутоматима на готовс, а за њима полицајац Албанац с револвером у руци и једини без заштитног прслука и шлема. Строго се држећи зида, све немо гестикулирајући, узнастојаше да ме идентификују, па дадоше знак да што пре изиђем. Повратих се, извадих крст из корпе не бих ли га понела у наручју. Остало ми и не паде на ум.

– Не, то је тешко, то не можете узети – рече један ушавши за мном те, зацело се чудећи мојој неажурности, готово ме изнеше скривену између својих панцира.

У главној бази Унмика надомак Косова Поља, у сали за рекреацију међународних „трудбеника“, на струњачама су лежали, седели, или уоколо тумарали српски изгнаници. Без простирке и ћебета, људи су цвокоћући од студени једва чекали да сване. Они из уништених станова зграде ЈУ програма пребачени су у логор британског Кфора. Засигурно је и њима ноћас хладно. Са запрепашћењем ћу сазнати да неке српске адресе у Приштини нису ни обишли. Шта ли је с Ацићима, Јанићијевићима, Вером, Олгом, остарелом Радом Савић – у страху премећем по глави. Последња информација од оца Мирослава Попадића гласи да је око Светог Николе засад мирно. Четворица су око поноћи провалила у цркву, исцепали књигу утисака, прикупили подне стазе и покушали да запале, али их патрола у томе осујетила. Шесторо Срба и породица Горанаца који живе надомак цркве, према свештениковим сазнањима, такође су на броју. Онде су задржали два полицијска возила.

Најјаче „безбедносне снаге“, по свој прилици, биле су сконцентрисане овде, у Унмиковој бази. Непрегледни низови возила стајали су неупотребљени, униформисани људи су се с досадом мимоилазили у ноћи у којој је Космет горео пред најездом унапред припремљених те свиме и свачим опремљених опаких јуришника. Зашто би обезбеђивали Србе, њихове домове и цркве, кад је по белосветске мисионаре овако свакако сигурније. Уосталом, тако је и замишљено. Без журбе и превеликог замора прикупљено, па улогорено српско становништво, послужиће као покриће – доказ о тобожњој бризи холкеријевске администрације за животе Срба. Њихову имовину ће истовремено препустити разарању и уништењу, како, ако би ко и хтео, више неће имати куд да се врати. Зато је под контролом једино реализација, небројено пута досад проверене, стратегије унмиковско-кфоровске, благо је рећи, злоумне политике.

– Овде остајете и даље – рекли су ујутру. У граду је привремено утихло; племе је одмарало за нови јуриш (…) Ускоро су почеле пристизати нове вести. У пламену је Обилић, Призрен, Гњилане, Липљан, Храм Светог Саве и гробље у Косовској Митровици. На удару је свака српска душа. За Косово Поље никог не питамо; ту, пред нашим очима одреда горе српске куће, па пошта, школа, Дом здравља и Руска војна болница.

Током дана су нас водили из једне у другу зграду. Пред ноћ изнова пописивали. Праве списак за пут ка административном прелазу Мердаре. Само за тај правац су, дало се разумети, надлежни. До куће нису спремни никог да отпрате. На памети ми камени крст.

Стајали смо испред Унмиковог ресторана, кад је Миљана, око осам сати увече, успоставила везу с оцем Мирославом.

– И црква гори! – понављала је свештеникове речи. Јављао се из подрума парохијског дома, са свих страна опкољен помахниталим убицама. Ту се веза прекинула.

Све досад је изгледало немогуће. Та, скоро пет година се опирала даноноћним насртајима горљиве, тешко објашњиве, мржње. Са њом и храбри наш парох. Од помисли како дуборезни иконостас нестаје у пламену, горела је душа. Крик је застајао на рубу памети, мутио се вид, губио слух, ноге немоћале.

–  Свече, небесни Никола, моли Свемогућег да заштити од огња и џелатског ножа слугу Божијег Мирослава! – понављала сам грлећи ћутљиво стабло у парку пуном мрака и туђинске равнодушности.

Кад нејаким бол савлада сваки дамар, мало су у стању да поштеде другог. Апостолска подука, или тек урођени егоизам сићушног земаљског створа, гони нас да потражимо помоћ, е да не бисмо пресвисли.

–  Гори нам црква, професоре! Црква наша Светога Николе. А отац Мирослав, не зна се хоће ли преживети – изговарала саму грчу и бунилу.

– О Боже! – изустио је Предраг Пипер, Београђанин, надасве везан за цркву коју дотад никад видео није. Због преданог јој свештеника, због српских заточеника који су једино у њој видели утеху, приштинске Самотнице се старински господствено и хришћански ненаметљиво присећао, а свештенику уз захвалност речи подршке упућивао. А само пре петнаест дана, отац Мирослав, и не слутећи да их од ватре отима, два дрвена крстића из своје цркве послао је професоровим кћерима Милици и Даници. И отац им се радовао као дете, све већајући који ће од крстића различите израде којој кћери предати. – Хајде, овај мало већи ћемо дати Дани, она је старија – наглас је размишљао с осмехом загледан у две кутијице на столу испред себе (…)

Пламени четвртак осамнаестог марта две хиљаде и четврте већ је на измаку. Напољу нешто мирније. И зулумћари кренули на починак. Овде, изнемогли српски таоци полегали једно уз друго и поспали. Сањају ли? Корачам пустим ходницима. Ваља дочекати јутро, а ноћ дужа од вијека.

Црква Светог Николе у Приштини гори. И дуго ће се, попут многих данас пострадалих, борити с огњем. Светињама је тако суђено. Јеванђеља из Русије, скоро век старија од храма саграђеног далеке 1830., зацело су већ у пепелу. Са њима иконе и чудесни иконостас – рукотвор Дебарске школе, којем сам при Литургији сваки пут с дивљењем одгонетала „шаре“. Па ћилими које је госпођа Вера даривала цркви, захвална што јој свештеникова деца кумоваше на венчању у њеним поодмаклим годинама. – Да нам је свима топлије кад нема струје – радосно би говорила.

А знали су да хоће. И пустили их. Лицемери су, док је јуришало хиљаде безумника, крај цркве имали једна патролна кола. Отуд се није чудити што је на Косову и Метохији пуних пет година једино „смрти удобно“. И свеже окречени зидови Унмикове четвороспратнице по којој ове ноћи тумарам, као да дишу смрћу (…) Њом су „озарена“ и многа лица, на обезбеђењу запослене албанске младежи која, при проласку крај српских изгнаника, не пропусте победнички да се осмехну.

– Само да ми је до крста бистричког и живог стићи. И отићи.

– Не брини, чекаће те он. Ако га и не нађеш, наћи ће он тебе – теши ме у телефоском разговору песник Момир Војводић.

Зором (19. марта) сам дозвала Сергеја. Увео ме је у, зачудо још неузурпиран, стан и одјурио на положај. Путеви су и даље блокирани. Поново сам чекала и поново ми саветовали да не одговарам на телефонске позиве (…) Иза подне сам дочекала Сергеја, спремног да ме заобилазним путем изведе из Приштине.

– Куда ћете? – питао је, хитро смештајући мој скромни пртљаг у кола.

– У Чаглавицу, у „Бели двор“, ако буде слободних места (…) У свест ми тог часа није допирало да изнова крећем у Нигдину (…)

Осванула је недеља, пети дан од погромашког јуриша на српске светиње и животе. Дан је жалости. Добри Рус Сергеј навратио да види како сам.

– Да ми је да одем у Цркву Светог Николе, макар на згариште – наглас сам размишљала, као о нечем засад немогућем. – Па хајдемо – каже Сергеј.

Стрма улица, куд се с главног пута скреће ка цркви, препречена гломазном механизацијом. Управо извлаче остатке спаљеног Унмиковог возила. Сергеј зауставља кола и навише крећемо пешке. Парохијски дом и први призор ужаса. Подно, у сагорелој гаражи, црна олупина свештениковог аутомобила с којим је, најчешће уз ескорт Вишњег, хитао до цркава и својих парохијана у Обилић, Брњицу, Црквену Водицу. Или до Приштинаца, о слави, кад сви одбију да га повезу, огртао би храбри парох штогод преко свештеничке одежде те, тако маскиран, уз Божију помоћ седао за волан.

Сажежене утробе, још се држала грађевина попут каква ослепелог створа, згранутог пред толиким злострашћем старца и детета. Из гарежног зјапа на спрату, где беше прозор и балкон, који је, будући свакодневна мета, највише памтио каменом отежалу агарјанску руку, и сад, чинило се, допире мирис вином натопљена хлеба те радосни жагор домаћина и његових гостију о зимском Светом Николи.

Капија порте ишчупана, а дуж зида разапета жута трака. Након колективно обављеног злочина, два униформисана Албанца, овде као и другде, јутром „контролишу“ прилаз.

Пре него климавим кораком ступих у огњену припрату, у тренутку схватих како је лако човеку ране честитати. Испред мене се простирало, врелим каменом и пепелом застрто широко дворје без крова. Пуно јутарњег сунца.

Одбројах кораке до места где би требало да је крст и икона Свечева и ту се, клекнувши на памтећи камен прекрстих. И све досад ми се чинило да сам заборавила плакати.

Посред цркве четири усправна стуба држе, још не дају куполу, а ова с висине као да пркоси пустошећој немани. Са страхом закорачих у простор олтарски. Онамо на зиду, осамљена кутијица с крстом на поклопцу. Из ужареног пепела извукох свећњак, делове путира, бочицу у којој је чувано свето миро, па кашичицу с крстићем на врху дршке. Сергеј ме с разлогом пожурује. Стигох тек да погледам фреске на десном зиду. Део попрсја и глава Светог Пантелејмона још одолева ватри. Висока температура одлама малтер и огњу препушта досад скривени фрескопис. Напољу, крај бочних двери, велики устакљени крст у којем је до пре два дана пламињало кандило. Сергеј га понесе.

На кревет мотелске собе ширим своју кошуљу и по њој слажем нагореле остатке Божијег храм – сведочанство непосустајуће мржње једног племена. Пред ноћ ће их монах Нектарије однети у манастир Грачаницу и придружити, ових дана из огња вађеним, светим успоменама…