МИРОСЛАВ РАДИЋ: Колико вреди заклетва отаџбини

Двадесет година Мирослав Радић (54) проверава, ни крив ни дужан, како изгледа људска правда и колико је спора. Пензионисани капетан Војске СР Југославије којег су тамничари у Схевенингену под кључем, на правди бога, држали четири и по године (1.622 дана), признаје да га полако напушта снага, и физичка и духовна.

– Тражим и молим да ми моја држава одговори ко је крив што сам без разлога испаштао. Ако није Србија, ако није ни Хашки трибунал, нека ми неко бар каже да сам успутна штета и да дигнем руке од свега. Али, нико нема потребу да ми одговори. Изгледа да сам у рат отишао сам и сам ратовао, сам се вратио, био и остао ничији – каже Радић за „Политику”.

Он је прошлог петка, преко свог адвоката Светозара Ж. Павловића из Београда, упутио и другу молбу Драгомиру Милојевићу, председнику Врховног касационог суда, да се његов предмет по ревизији прекоредно узме у рад. Прву такву молбу, послату 12. маја прошле године, Милојевић је већ 26. маја уважио и наредио прекоредно решавање, али до данас молилац није добио ништа из највишег суда у држави.

Радић је у јесен 1991. године командовао четом Прве гардијске моторизоване бригаде на ратишту у Вуковару и касније (1995) био, заједно с пуковником Милетом Мркшићем (сада почившим) и мајором Веселином Шљиванчанином, оптужен за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања. Претресно веће којим је председавао Кевин Паркер из Аустралије, као првостепено, септембра 2007. осудило је Мркшића на 20, а Шљиванчанина на пет година затвора, док је Радић ослобођен сваке одговорности („Није крив ни по једној тачки оптужнице”, објавило је веће). Тужилаштво Хашког трибунала, којим је тада заповедала Карла дел Понте, није уложило жалбу на ту одлуку и практично је признало своју грешку. Из притвора у Холандији пуштен је 27. септембра 2007.

Капетан приповеда да од подизања оптужнице, кад је рат већ био завршен, за њега као да је тек почео. Најпре је изгубио мир, па се почетком овог века две године крио и потрошио сву уштеђевину, а затим га је наша политичка и извршна власт 17. маја 2003. испоручила Хагу. Само девет дана касније у Земуну је умро његов отац Јово. Човеку је препукло срце од туге за старијим сином који му је први пут дошао на гроб четири по године касније. Уследио је Радићев развод од супруге, њихови синови расли су без оца, а Мирослав данас за опстанак зарађује као физички радник на грађевини у Добановцима, док се његов живот из дана у дан урушава.

– Требало је све то издржати. Тужилац Мур је тражио две доживотне робије за дело које нисам починио, а доказано је да нисам ни био на Овчари. Претио ми је доживотном тамницом за нешто што нисам ни видео. Десет месеци од завршне речи до изрицања пресуде били су као вечност.

Он је 17. јуна 2014, дакле пре две године, Врховном касационом суду Србије изјавио ревизију против правоснажне пресуде Апелационог суда у Београду, којом је одбијен његов захтев за накнаду штете од 50 милиона динара. Радић је свој одштетни захтев најпре испоставио Министарству правде, али је био одбијен (10. октобра 2008), а затим је и Виши суд у Београду (октобра 2011) пресудио да је захтев неоснован. Затим је такву пресуду аминовао и Апелациони суд, који, у образложењу своје одлуке, наводи:

„По одредби из члана 560, ст. 1 ЗКП, право на накнаду штете има лице које је било у притвору а није дошло до покретања кривичног поступка, или је обустављен правоснажним решењем, или је правоснажном пресудом ослобођено оптужбе или је оптужба одбијена. Ова одредба не може се применити на тужиоца (Радића), јер против њега пред органима Републике Србије није вођен кривични поступак.”

У истом образложењу додаје се да је Радић испоручен у Хаг тако што је домаћи суд поступао „по захтеву Међународног кривичног трибунала”, те да је реч о „извршењу међународне обавезе”. То је, дакле, било „услужно хапшење”. Слободе је лишен у београдском насељу Медаковић, 21. априла 2003, а 17. маја у пет сати ујутро предат је представницима МКТ-а.

Радићеви пуномоћници београдски адвокати Светозар Ж. Павловић и Слободан С. Павловић у ревизији изјављеној Врховном касационом суду указују на погрешну примену материјалног права и предлажу да ревизијски суд својом пресудом исправи ту грешку. Они, насупрот Апелационог суда, доказују да против Радића јесте вођен кривични поступак у Србији и да постоји и правни континуитет између одлука суда наше државе и поступка пред МКТ.

У октобру ће бити осам година откако капетан чека да му српско правосуђе каже на чему је. Бар толико заслужује, вели, и додаје:

– Био сам одан грађанин ове државе и ваљда су моја људска права важна још некоме, осим мени самом. Дође неко и покупи те, зароби те, закључа на пет година, затим ослободи и после каже – нико није одговоран. Ако то данас ником није важно, каква се то порука шаље будућим војницима и браниоцима Србије. Значи: дајте све од себе, борите се, а ми нећемо учинити ништа да вас заштитимо ако дође време за то?

Да ли неко уопште може да оспори да су моја људска права повређена, да ми је оспорено право на слободу, да ми је оспорено право на родитељство, и зашто?

Радић је открио своју судбину у овим редовима Андрићевих „Знакова покрај пута”: „Одведу вас зли људи далеко у пустињу гдје нема ни сведока ни свјетлости, одакле се не може никаква помоћ довикати, где човека не штити никаква, ни најосновнија људска правда. Тада сте у њиховој власти и могу да раде са вама шта хоће.”

Тагови: Мирослав Радић, СР Југославија