МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Шта то беше реч

Председник Социјалдемократске странке и бивши шеф државе господин Борис Тадић изјавио је „да ће Србија врло озбиљно морати да размотри могућност посебних савеза са НАТО-ом, можда чак и пуноправно чланство у тој алијанси у будућности”.

„То питање мора нормално да се продискутује у јавности, а не да говоримо како је сјајна политичка неутралност, ако знамо да је економски неодржива у наредних 20 година”, рекао је господин Тадић за РТС. Наводећи да то није популарно рећи, јер иза те политике данас стоји од пет до десет одсто становника, Тадић је даље рекао како „грађани треба да буду свесни да је НАТО мост, који ћемо можда морати да пређемо, да постоји потреба да се на референдуму грађани о томе изјасне, иако по Уставу то није нужно”.

Лепо речено, али откуд господин Тадић зна куда води тај мост? У конфронтацију са Русима? На другу обалу? Шта је друга обала? Откуд господин Тадић зна, и зашто свима нама импутира „да знамо да је политичка неутралност економски неодржива у наредних 20 година”? Ко то у овој земљи зна каква ће бити економска ситуација у наредних 20 година? Такве процене и закључке себи не дозвољавају чак ни европски и светски економски експерти. Шта ми, уопште, знамо шта ће бити у Европи у следећих 20 година? Ко се то овде кандидује за Баба Вангу?

Шта значи да се о чланству у НАТО-у може одлучивати и без референдума грађана, јер по Уставу то није обавезно? Ако чланство у НАТО-у не подржава више од десет одсто грађана, хајде, да ту ствар збрзамо и без референдума?

Ко мари за мишљeње оних 90 одсто грађана? Зато што су наши политичари по дефиницији паметнији од 90 одсто народа? Демократски, нема шта!

Пре пет година, у време „Параде победе” у Москви, у дворишту наше амбасаде седели смо тадашњи председник Србије господин Борис Тадић, министар спољних послова господин Вук Јеремић, наша амбасадорка госпођа Јелица Курјак, стални дописник „Вечерњих новости” господин Бранко Влаховић и моја маленкост. Том приликом је господин Тадић свечано изјавио „да док је он председник Србије, Србија неће улазити у НАТО”. Сада, када више није председник изјаве су другачије. Шта се то за пет година стратешки променило када је у питању безбедност Србије? Ништа. Или, господин Тадић сумња да је изборе 2012. изгубио само зато што тада није био за улазак Србије у НАТО, па сада мисли да му је залагање за НАТО повратна карта до власти? Нова шанса? А реч? Па ништа, он је, заправо, и одржао своју реч, док је био на челу Србије, Србија и није ушла у НАТО. Проблем је како да му верујем? Онда, или сада? Проблем је да се једно говори док не дођеш на власт, а после? Једно се говори док си на власти, а после када си у опозицији сасвим друго? Једно се говори пред изборе, а друго после избора?

За утеху, није ту Србија сама, има тога и у другим државама Европе. Додуше, не око стратешких питања за државу. Ту нема преваре. Ни накнадних сазнања.

Заправо, кад боље погледам, код нас се већ формирала политичка класа, која одређене класне интересе покушава да легитимише као националне. Уз помањкање политичког етоса, ситносопственичка категорија припадника српског друштва спремна је на сваку сарадњу са сваком силом која осигурава заштиту њеног примарног егоцентричног интереса. У тој изузетно мутној идеолошкој игри скривања суштине и извртања стварности, у укупној пропагандној делатности, упркос законима ума и логике, често се буди нада у сјајну будућност, друго време и дефинитивну срећу. Јер, латентна могућност колаборације настаје и постоји у сваком друштвеном систему у којем, чак ако и запоставимо одређене психолошке претпоставке, постоје повластице једних чланова друштва на рачун других. Ти, назовимо их „повлашћени чланови” друштва, квалификовани рођењем, пореклом, слојем, групом, класом или рангом, учиниће све да би тај повлашћени положај и задржали. То је, у суштини, идеологија колаборације, коју никакви модерни еуфемизми не могу да камуфлирају. То је данас, заправо, логика уласка у НАТО без референдума. Јасна и отворена логика колаборационизма. Видећемо како ће сада, после споразума о нуклеарном програму Ирана, ићи логика Вашингтона и Брисела о америчком ракетном штиту на територијама Пољске и Румуније.

Ко ће и како сада правдати тај штит опасношћу од иранских и севернокорејских ракета? Од српских атлантиста ионако се никада није могла чути ни реч о том штиту у не тако далеком Девоселу у Румунији. Једни о томе у стручном смислу и немају појма, други који нешто знају, не смеју да се огласе, јер би испали смешни. Шта је сада, господо, тај амерички ракетни штит у Пољској и у Румунији? Против кога је он сада уперен? Хоће ли сада бити заустављена и његова изградња?

Неће, јер тај је штит од првог дана уперен против Русије. На међународном плану НАТО маске сада су пале. Кад ће и код неких од нас те маске да падну?

Тагови: Антиглобални покрет Русије, Борис Тадић, Мирослав Лазански, НАТО