МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Ово је стање српске ПВО и авијације

Ле­по је и до­бро што су срп­ски и ру­ски пи­ло­ти за­јед­но ве­жба­ли ових да­на на не­бу Ср­би­је. По­твр­ди­ли су при­ја­тељ­ство, од­лич­не ве­зе два рат­на ва­зду­хо­плов­ства и две вој­ске, на­рав­но и две др­жа­ве. Раз­ме­ње­на су ис­ку­ства у упо­тре­би ло­вач­ке ави­ја­ци­је у пре­сре­та­њу, али и у бли­ској ва­зду­шној бор­би, те у бом­бар­до­ва­њу коп­не­них ци­ље­ва. На кра­ју ве­жбе усле­ди­ле су из­ја­ве на­ших и ру­ских офи­ци­ра за ме­ди­је. Те за­јед­нич­ке фот­ке де­лом го­во­ре о на­шем ка­шње­њу у ди­зај­ну  уни­фор­ме као де­лу вој­ног ими­џа. На­и­ме, пи­лот­ски ком­би­не­зо­ни на­ших офи­ци­ра на тим фот­ка­ма ни­су баш ре­пре­зен­та­тив­ни, а ка­пе бе­рет­ке ве­ро­ват­но још у све­ту но­се са­мо пи­ло­ти на­шег рат­ног ва­зду­хо­плов­ства.

Из­ба­ци­ли смо из упо­тре­бе ону по­зна­ту ка­пу „ти­тов­ку”, а ва­ри­ја­ци­је „ти­тов­ке” има­ју пи­ло­ти ско­ро свих ави­ја­ци­ја НА­ТО др­жа­ва, па чак је да­нас но­се и ру­ски пи­ло­ти. Ви­ђе­но на Ба­тај­ни­ци. Чак и ге­не­ра­ли аме­рич­ког рат­ног ва­зду­хо­плов­ства, ге­не­ра­ли аме­рич­ке коп­не­не вој­ске но­се, осим шап­ке, и ка­пе „ти­тов­ке”. Слич­не „ти­тов­ке” има­ју и бу­гар­ски, хр­ват­ски и ру­мун­ски пи­ло­ти, са од­ре­ђе­ним пре­кло­пом. У вре­ме ка­да су и ру­ски ге­не­ра­ли мо­ди­фи­ко­ва­ли сво­је шап­ке, ни­су ви­ше она­ко огром­не као у вре­ме Со­вјет­ског Са­ве­за, ми смо на­шим пи­ло­ти­ма на­ме­ни­ли кла­сич­ну бе­рет­ку.

Об­ја­шње­ње је би­ло да је „ти­тов­ка” би­ла сим­бол ко­му­ни­зма, па он­да да ка­да се пи­лот на­ђе по­ред ави­о­на ко­ји је стар­то­вао мо­тор „ти­тов­ка” ла­ко од­ле­ти са гла­ве пра­во у уси­сник мла­зног мо­то­ра… Као да и бе­рет­ка не мо­же да од­ле­ти са гла­ве, она­ко ве­ли­ке ка­ко их но­се не­ки на­ши офи­ци­ри и вој­ни­ци ви­ше су па­ла­чин­ке, или је­дро, не­го вој­нич­ка ка­па. Ка­да сам пре ви­ше го­ди­на упи­тао јед­ног на­шег ге­не­ра­ла ка­да ће­мо на­у­чи­ти да ле­по но­си­мо бе­рет­ку, од­го­во­рио ми је да је про­блем што се она про­из­во­ди у са­мо две ве­ли­чи­не: ма­ла и ве­ли­ка. За­то то­пло мо­лим про­из­во­ђа­ча на­ших бе­рет­ки да их пра­ви у ви­ше ве­ли­чи­на, по­што ни­је сва­чи­ја гла­ва за бе­рет­ку. Као и ка­па шил­те­ри­ца, сто­ји са­мо мр­ша­вим офи­ци­ри­ма и вој­ни­ци­ма. Ако су ди­зај­не­ри ишли на не­ку ком­би­на­ци­ју ка­пе шил­те­ри­це с ам­би­ци­јом под­се­ћа­ња на ка­пе офи­ци­ра Кра­ље­ви­не Ср­би­је он­да се ни­је ус­пе­ло. Офи­цир ко­ји има по­за­ди ма­ло ви­ше ко­се са та­квом ка­пом ли­чи на беј­збол игра­ча. Онај ко­ји има ја­чу гла­ву, од­но­сно ши­ре ли­це, са та­квом ка­пом ли­чи на ше­фа же­ле­знич­ке ста­ни­це у БиХ.

Што се ти­че на­ших пи­лот­ских ком­би­не­зо­на они, нај­бла­же ре­че­но, де­лу­ју скром­но у од­но­су на НА­ТО пи­лот­ске ком­би­не­зо­не. Не мо­же­мо да има­мо ави­о­не пе­те ге­не­ра­ци­је, али ба­рем мо­же­мо да на­шим пи­ло­ти­ма обез­бе­ди­мо ком­би­не­зо­не ка­кве има­ју НА­ТО пи­ло­ти. Јер, пи­ло­ти­ма је и  ком­би­не­зон пи­та­ње ими­џа. Да ба­рем ка­да је пред ка­ме­ра­ма бу­де као „топ ган”…

Да­кле, на­ши и ру­ски пи­ло­ти ве­жба­ли су на не­бу Ср­би­је и бли­ску ва­зду­шну бор­бу. Ис­ку­ства из по­след­њих ра­то­ва по­ка­зу­ју да је та­кве бор­бе све ма­ње, да ави­он ко­ји има ра­дар ве­ћег до­ме­та и све­ра­курс­не про­јек­ти­ле ва­здух–ва­здух ве­ћег до­ме­та уз до­бро елек­трон­ско оме­та­ње и не­ма по­тре­бу да уоп­ште и ула­зи у бли­ску ва­зду­шну бор­бу. Ви­дим те на 150 км, имам ра­ке­ту до­ме­та 80 км ко­ју не мо­жеш да оме­таш, имам бо­љу елек­тро­ни­ку, у мре­жно-цен­трич­ном си­сте­му сам, лан­си­рам и одва­јам у стра­ну…

Да­кле, ако мо­дер­ни­за­ци­ја на­ших „ми­го­ва-29” оста­не са­мо на ни­воу уград­ње ме­ђу­на­род­ног си­сте­ма ко­му­ни­ка­ци­је, ра­ди пре­сре­та­ња у оп­ци­ји де­жур­не па­ре, од­но­сно ако се шест до­ни­ра­них ру­ских „ми­го­ва-29”, ви­зу­ел­но раз­ли­ку­ју од на­ших „ми­го­ва-29” по „гр­би” иза кок­пи­та, а у „гр­би” је до­дат­ни ре­зер­во­ар го­ри­ва,  да­кле ако их са­мо до­во­ди­мо на ни­во ка­кав тре­нут­но има­ју на­ши „ми­го­ви-29”, он­да ће хр­ват­ски Ф-16 „ба­рак” би­ти не­сум­њи­во бо­љи апа­ра­ти. Ми мо­ра­мо свих де­сет „ми­го­ва-29”, плус че­ти­ри „ми­га-29” из Бе­ло­ру­си­је, за ко­је тек тре­ба да пот­пи­ше­мо уго­вор, да­кле мо­ра­мо их мо­дер­ни­зо­ва­ти за­и­ста на ни­во ге­не­ра­ци­је „че­ти­ри плус”. Уз та­кве ави­о­не иду ја­чи ра­да­ри и нај­но­ви­је ру­ске ра­ке­те ва­здух–ва­здух сред­њег и ве­ли­ког до­ме­та. Је­сте ру­ски про­јек­тил Р-73 и зва­нич­но нај­бо­ља ра­ке­та ва­здух–ва­здух крат­ког до­ме­та, али тех­нич­ки су­пер­и­ор­ни­ји про­тив­ник не­ће вам ни да­ти при­ли­ку да је лан­си­ра­те у бли­ској ва­зду­шној бор­би. Од­но­сно по­сле про­ла­ска ави­о­на кроз „тра­верс” , по­ло­жај про­тив­нич­ког ави­о­на на бо­ку, по­сле при­бли­жа­ва­ња на су­срет­ним кур­се­ви­ма и „брејк”, на­гли за­о­крет уз мак­си­мал­но оп­те­ре­ће­ње и сма­ње­ње бр­зи­не, то су не­ки од еле­ме­на­та „дог фај­та”, ко­јег је у ствар­но­сти мо­дер­ног ва­зду­шног бо­ја све ма­ње. И о то­ме тре­ба во­ди­ти ра­чу­на…

Про­је­кат на­шег ПВО си­сте­ма „па­сарс-16”, по­зна­тог и као „тер­ми­на­тор” се на­ста­вља. Реч је то­пу „бо­форс Л-70” ка­ли­бра 40 мм сме­ште­ном на ка­ми­о­ну ФАП-2026. Топ је швед­ске про­из­вод­ње, из ар­се­на­ла је ЈНА у вер­зи­ји ка­да га је ву­као ка­ми­он, али уз ње­га је увек ишао ра­дар „жи­ра­фа”. Да­кле „бо­фи” је био ста­ци­о­нар­ног ти­па, ни­је у ЈНА био труп­на ПВО на мар­шу. Са­да га ста­вља­мо на ка­ми­он, до­би­ја мо­бил­ност, али не ви­дим на ње­му ра­дар „жи­ра­фу”. Чак и мно­го ста­ри­ји труп­ни мо­бил­ни ПВО си­сте­ми има­ју на се­би ин­те­гри­са­ни ра­дар, од „ро­лан­да” до „тун­гу­ске”. О „пан­ци­ру” да и не го­во­рим. Да ли то зна­чи да ће наш „па­сарс-16” шле­па­ти „жи­ра­фу” као камп при­ко­ли­цу? Или је „па­сарс-16” са­мо за пран­ги­ја­ње по коп­не­ним ци­ље­ви­ма?