Суд у Београду ставио је нагласак на форму, а не на суштину. У реду, право и јесте строго формална наука, али судска одлука да се генерал Драгољуб Михаиловић од четвртка 14. маја 2015. сматра неосуђиваним ипак је била политичка представа и вероватно последња велика прича рата у Србији 1941–1945. Која би, наводно, требалo да допринесе коначном српско-српском помирењу. Помирењу у амбијенту где су и попови посвађани, где се грађани деле на западњаке и слoвенофиле, на прогресивни и реакционарни табор, на недужне и кривце, где „Равна гора победити мора”, где је на историјском часовнику ове земље куцнуо дванаести час. Друштво је у фази конфронтације, а одлука суда о генералу Дражи беспотребна је бесмислица. Зашто?

Зато што су револуције у принципу легитимне, и што се правни стандарди данашњице, као и модерне категорије људских права, тешко могу ретроактивно примењивати. У једној фази рата генерал Дража је био колаборациониста, сарађивао је и са Немцима и с Италијанима, и то је неспорно. Многобројни документи говоре о томе. Четници Драже Михаиловића, односно Југословенска војска у отаџбини, легализовани су од стране немачког команданта генерала Хајнриха Данкелмана већ од 6. септембра 1941, а од пролећа 1942. код немачког генерала Бадера нису имали назив „четници” већ шифре „Ц-20 до Ц-39”. Код Италијана – „антикомунистичка добровољачка милиција”. Правно гледано, ако је Југословенска војска пред представницима Трећег рајха у Београду 17. априла 1941. потписала акт о безусловној капитулацији целокупне оружане силе Краљевине Југославије, онда је назив „Југословенска војска у отаџбини” само симулација за четнике Драже Михаиловића и као правна конструкција врло занимљива. Најбројније деловање четника на страни окупатора било је у време битке на Неретви, када је око 19.000 четника било под италијанском командом. Тачно је да су Италијани заједно са четницима штитили српски народ око Книна од усташких покоља, али колико знам Неретва је далеко од Книна. Немачки документи о преговорима између четника и Немаца у Дивцима 11. новембра 1941. (документи МФ-Т-314 – меморандум Матла, упућени централи Абвера од 28. октобра 1941. – документ је у Националном архиву у Вашингтону) показују сву ширину колаборације генерала Драже Михаиловића с окупатором. На том састанку Михаиловић каже да му није намера да ратује против Немаца, да су Немци предали комунистима Ужице, а тиме је и почела трка између комуниста и мене. Онда су комунисти напали Горњи Милановац, па сам због тога и ја морао да то урадим. Они су кренули на Чачак, па сам морао и ја. Пошли су на Краљево, морао сам и ја. Напад на Крупањ није моје дело, већ је то дело отпадника, поручника Мартиновића. Али моји људи су кренули на Лозницу да је комунисти не би узели. Напад на Шабац је дело непослушних елемената…