„МИЛОСРДНИ АНЂЕО“ – УРАНИЈУМ И КАРЦИНОМ: НАТО бомбардовање Србије је геноцид

ИСКРА на Фејсбуку

НАТО је на Златибору 1999. годину убио тројицу недужних младића. (Фото З. Шапоњић)

Пише: Проф. др Слободан Чикарић

 

Током НАТО агресије на Србију 1999. године употребљена је, између осталог, и муниција са осиромашеним уранијумом која има изузетно штетно дејство на све биолошке системе. На основу праћења кретања стопе инциденције и морталитета од рака становника Србије од 2001. до 2010. године, у раду се указује на драматичан пораст броја оболелих од малигних болести у Србији као последици дејства 15 тона осиромашеног уранијума, колико је тада бачено на Србију.

Становници свих узраста и оба пола за време и после ратних дејстава при којима је коришћена бојева муниција са уранијумским пенетратором били су у ситуацији да преко респираторног и дигестивног тракта унесу у организам радиоактивну прашину која индукује канцерогенезу и мутацију генома у ћелијама гонада.

Закључено је да подаци прикупљени истраживањем говоре у прилог тврдњи да је „Милосрдни анђео“, преко осиромашеног уранијума и неодређене количине плутонијума 239, знатно утицао на повећање броја оболелих и умирање од малигних тумора у Србији. Поклапање пораста оболевања, прво од леукемије и лимфома, а касније и од солидних тумора, са латентним периодом после бомбардовања, поуздан је показатељ да је разлог за то радиоактивни материјал којим је бомбадована Србија 1999. год.

Увод

У нуклеарним центрифугама из руде уранијума одваја се уранијум 235 од уранијума 238. Уранијум 235 служи као горивни материјал у нуклеарним реакторима, нуклеарним електранама и нуклеарним бомбама. Уранијум 238 који се назива и „осиромашени“ уранијум, процентуално је најзаступљенији у руди уранијума (99 одсто) и представља радиоактивни отпадни материјал. Тренутно, осиромашеног уранијума има на Земљи близу милион тона и представља озбиљан еколошки проблем за земље у којима се овај отпад налази. Да би се овај радиоактивни отпад сместио у одговарајућа складишта (гробља) радиоактивног отпадног материјала потребна су велика новчана средства. Уранијум 238 је алфа и гама емитер чије се време полураспада креће око 4,5 милијарди година. Овај радионуклид има густину од 19,1 g/ml и 1,7 пута је гушћи од олова, а 2,42 пута је гушћи од гвожђа. Ову особину уранијума 238 искористила је војна индустрија НАТО земаља да би практично бесплатну сировину уградила у бојеву муницију као пенетратор (пробојна игла). Тиме се повећава пробојна моћ пројектила (крстареће ракете, топовска и пушчана зрна и сл.) у сусрету са челичном или бетонском препреком. После поготка у чврсту препреку (нпр. челични оклоп тенка), услед велике кинетичке енергије, пројектил пенетрира зависно од ударне брзине пројектила (при брзини 1000 до 2000 m/s, почетна температура пројектила креће се од 497,6 °C до 1226,5 °C, а почетна температура мете износи између 406,9 °C и 776,0 °C), језгро се пали, при чему око 70 одсто осиромашеног уранијума сагорева стварајући оксиде („уранијумска прашина“, честице 1–5 микрона), који веома дуго остају у ваздуху око мете у облику аеросола. Делимично прелази у течност која делује као „шило“, па због тога пролази кроз оклоп тенка, стварајући спољашњу и унутрашњу контаминацију.

Ваздушне струје односе ову прашину у више слојеве атмосфере, стварају се облaци радиоактивне прашине коју ветрови разносе на велика растојања.[1] Ова радиоактивна прашина пада на Земљу, доспева у површинске воде, биљке, домаће и дивље животиње. Становници свих узраста и оба пола за време и после ратних дејстава при којима се користи бојева муниција са уранијумским пенетратором су у ситуацији да преко респираторног и дигестивног тракта уносе у организам ову радиоактивну прашину која индукује канцерогенезу и мутацију генома у ћелијама гонада.

НАТО је, користећи уранијумску муницију, извршио агресију на неколико земаља, просипајући на Балкан 15–20 тона уранијума 238, на Ирак 300 тона 1991. године и 2400 тона 2003. године, као и неодређену количину уранијума 238 на Либију, Сирију и Авганистан. Наши и страни стручњаци открили су у овој радиоактивној прашини и високо радиотоксични трансуранијумски радионуклид плутонијум 239 (р.бр. 94; ознака Pu; атомска маса 239), алфа емитер чије време полураспада износи 24.000 година.[2]

Основни принципи радиобиологије

Наука располаже богатим искуством у вези са дејством јонизујућег зрачења на биолошке системе на Земљи: бачене атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки 1945. године, експерименти са нуклеарним оружјем на Маршалским острвима, хаварије у нуклеарним електранама на Острву три миље, Чернобиљу и Фукашими, радници и пацијенти у зони јонизујућег зрачења у току дијагностичких и терапијских процедура са генераторима јонизујућег зрачења, експерименти са јонизујућим зрачењем на in vitro и in vivo моделима и др).[3]

Сваки биолошки систем на Земљи може се уништити одговарајућом дозом зрачења. Што је специја на вишој филогенетској лествици, то је осетљивија на јонизујуће зрачење. Човек и сисари се налазе на врху ове лествице и 50% летална доза за ове биолошке системе износи пет греја (Gy).[4] Амеба се налази на најнижој филогенетској лествици и њена 50% летална доза јонизујућег зрачења се креће око 3000 Gy. И различита ткива у истој јединки разликују се у погледу радиосензитивности. Код човека је најосетљивија коштана срж и лимфно ткиво, као и гонаде. Нервно, мишићно и ткиво ендокрилних жлезда спадају у радиорезистентна ткива. Радиосензитивност појединих ћелија зависи од богатства репер система који имају задатак да репарирају оштећене делове ДНК. Један од основних анксиома у радиобиологији јесте стохастички однос између дозе јонизујућег зрачења и канцерогенезе и мутације генома у ћелијама гонада.

То значи да не постоји праг – доза јонизујућег зрачења изнад које се индукују наведени феномени, већ свака и најмања доза јонизујућег зрачења може да индукује и канцерогенезу и мутацију генома. Латентни период у радиобиологији је време између дејства канцерогеног агенса и клиничке манифестације малигног тумора. За системска малигна обољења (леукемије/лимфоми) тај период се креће од 5 до 10 година (просек 7,5 година), а за солидне туморе (95 одсто свих тумора) тај период се креће од 10 до 20 година (просек 15 година). Код мутације генома у ћелијама гонада рађање потомака са психофизичким малформацијама повезано је са латентним периодом који може трајати и кроз неколико генерација.

Материјал и методе

Почетком шездесетих година 20. века Светска здравствена организација формирала је Међународни регистар за рак. Прикупљани су подаци о кретању малигних тумора у појединим земљама и стварана је мапа о глобалном кретању малигних тумора. Добијени подаци су први пут публиковани 1966. године у публикацији Cancer Incidence in Five Continents.[5]

Ново издање ове публикације излазило је сваке пете године. Међународна агенција за истраживање рака прикупљала је податке о канцерогеним агенсима и обавештавала светску јавност о тим агенсима. Године 2015. објавила је списак на коме је било 116 канцерогених агенаса. На тринаест места налазиле су се и материје које емитују јонизујуће зраке.

Из тога би се могао донети закључак да јонизујући зраци утичу на појаву рака у 10 одсто случајева свих новорегистрованих малигних тумора. Пратили смо кретање морталитетне стопе од малигних тумора у САД-у у првој половини 20. века. Та стопа се кретала од 40 умрлих од рака на 100.000 становника 1900. године до 120 умрлих од рака на 100.000 становника 1960. године.[6]

Користећи публикацију Cancer Incidence in Five Continents пратили смо кретање стопе инциденције у 9. и 10. деценији 20. века у свету, Европи и Србији (Војводина).

Графикон 1: Канцер инциденција у свету, 1988–1992. (стандардизована стопа инциденције на 100.000 светске популације)

Графикон 1 показује да је стопа инциденције малигних тумора у Србији (Војводина) готово двоструко мања у односу на ове стопе у Немачкој, Швајцарској, Енглеској, Шведској. Наглашавамо да се овај однос стопа инциденције малигних тумора у Европи дешава уочи доласка „Милосрдног анђела“ на Балкан (НАТО агресија на Србију).

Почетком 1999. године (март, април, мај) „Милосрдни анђео“ просипа по Космету и Пчињском округу 15 тона осиромашеног уранијума који се претвара у радиоактивну прашину микронских димензија. Формирају се облаци радиоактивне прашине које ваздушне струје (ветрови) разносе по Србији и Балкану. Укупна радиоактивност 15 тона осиромашеног уранијума износи 186 гигабекерела (GBq).

Просечно је сваки становник Србије (и Космета) добио од „Милосрдног анђела“ 18.600 бекерела (Bq). Дозвољена количина уранијума 238 у једном литру пијаће воде износи 0,4 Bq или годишње 80 Bq. Треба истаћи да се у радиоактивној прашини уранијума 238 налазио у траговима и трансуранијумски радионуклид плутонијум 239 (горивни материјал у атомским бомбама).

Пођимо од претпоставке да је у току ратних дејстава ветар донео изнад Београда облак радиоактивне прашине од једног килограма (12,4 милиона Bq), а други облак са истом количином уранијума стигао је изнад фарме у ПКБ (7000 крава музара, 10.000 јунади, исто толико свиња и оваца, неколико милиона јаја годишње). Радиоактивна прашина микронских димензија спушта се данима на Земљу и доспева у површинске воде, биљке и животиње на фарми. Млеко и млечни производи, месо и месни производи, јаја, доспевају у трговински ланац Београда.

Становници града су у ситуацији да путем респираторних и дигестивних органа уносе радиоактивни материјал (алфа, гама) у организам. Крвотоком ове честице доспевају до сваке ћелије у организму. Биолошко време полураспада уранијумових оксида растворљивих у води је релативно кратко: 10–20 часова, помножено са фактором 10 добија се време (5–10 дана) за које се целокупни радиоактивни материјал избацује из организма путем уротракта. Али, и кратко биолошко време полураспада и релативно мала количина радиоактивности су довољни да индукују канцерогенезу и мутацију генома у ћелијама гонада.

Као што смо раније навели, клиничка манифестација системских малигних обољења (леукемије/лимфоми) ће се десити након 7,5 година (просечан латентни период), а за солидне малигне туморе (95 одсто свих тумора) просечан латентни период је 15 година. Психофизичке малформације потомака због мутације генома имају и дужи латентни период у односу на туморе. На основу извештаја Регистра за рак Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“, пратили смо кретање стопа инциденције и морталитета од рака становника Србије од 2001. до 2010. године.

Просечан раст стопе инциденције у поменутом периоду износио је два одсто годишње, тако да је ова стопа била 2010. године за 20,4 одсто већа у односу на 2001. годину. У западним и северним европским земљама и Канади ова стопа се повећала за 0,5 одсто годишње, а у САД-у ова стопа се смањивала за 0,6 одсто у просеку годишње у поменутом периоду.

Морталитетна стопа од рака расла је у Србији 2,5 одсто годишње и ово повећање износило је 25 одсто 2010. у односу на 2001. годину. Ова стопа се већ 20 година смањује за 1 проценат у просеку годишње у западним и северним земљама и Канади, а у САД-у ово смањење износи 1,6 одсто. Када се релативни бројеви преведу на апсолутне бројеве, добија се укупан број новорегистрованих малигних тумора у Србији (централна Србија и Војводина). Од 2001. до 2010. године регистровано је 333.000 малигних тумора у Србији.

Ако се упореде бројеви новорегистрованих малигних тумора у првој и другој половини декаде долази се до податка да је откривено 15.164 или 9,5 одсто више тумора у другој половини декаде. Ради се о статистички високо сигнификантној разлици.

У овој декади умрло је 188.000 становника Србије од малигних тумора. У другој половини декаде умрло је 9835 или 11 процената више становника Србије, што је такође статистички сигнификантна разлика.

Очито је да је у животни миљестановника Србије стигао један иливише канцерогених агенаса који суделовали истовремено на становнике Србије оба пола и свих узраста ито пре седам до осам година.Издвојили смо 17 тумора различитих локализација код којих јестопа инциденције била већа од 10случајева на 100.000.Посебно смо издвојили и груписали у једну групу сва системскамалигна обољења која воде пореклоод коштане сржи и лимфног ткива(високорадиосензитивна здрава ткива и малигни тумори) чији просечанлатентни период износи 7,5 година.

Пратили смо стопе и инциденције морталитета од ових малигнома од 2001. до 2010. године. До 2005. године (крај просечног латентног периода) раст ових стопа је уобичајен, а онда се 2006. године дешава велики скок и једне и друге стопе: 59 одсто и 110 процената.

На крају деценије (2010. године) стопа инциденције је повећана за 108,8 одсто у односу на 2001. годину, а стопа морталитета је порасла чак за 186,1 одсто у односу на 2001. годину.

Када преведемо релативне на апсолутне бројеве, онда долазимо до података да је, у периоду 2001–2010. године, у другој половини декаде откривено више новорегистрованих леукемија/лимфома за 80 процената у односу на прву половину декаде.

У другој половини декаде било је 141,1 одсто више смртних случајева становника Србије од леукемије и лимфома у односу на прву половину декаде. Ради се и у једном и у другом случају о високо статистички сигнификантним разликама и ови подаци говоре у прилог тврдњи да је „Милосрдни анђео“ преко осиромашеног уранијума и неодређене количине плутонијума 239, знатно утицао на повећање и умирање од малигних тумора у Србији.

Према нашим истраживањима, на „душу Милосрдног анђела“ пада 15–33 хиљада новорегистрованих малигних тумора у Србији и 10–18 хиљада умрлих становника од рака у Србији свих узраста и оба пола (2001–2010. године).

Закључак

С обзиром на изнете податке о бројевима оболелих и умрлих од малигних тумора захваљујући посети Србији „Милосрдног анђела“ 1999. године, следи закључак: НАТО агресија на Србију починила је Genocid sui generis.

Литература:

  1. Ackerman, V. L, del Regato A. J, Cancer, St. Lois, 1970.
  2. Čikarić, S., Radioterapija – Ilustrovana istorijaEcolibri, Beograd 2006.
  3. Јовановић, В., Петковић, С., Чикарић, С., Злочин у рату – геноцид у миру, Службени гласник Србије, Друштво Србије за борбу против рака, Београд, 2012.
  4. Регистар за рак Института за јавно здравље Србије, „Др Милан Јовановић Батут“, Београд, 2001–2010.
  5. WHO: Cancer Incidence in Five Continents, Lion, France 1997.

*Аутор је универзитетски професор у пензији, редовни члан Академије медицинских наука СЛД, доживотни почасни председник Друштва Србије за борбу против рака.

Текст је преузет из часописа Друштва Србије за борбу против рака, бр. 119, март 2021.

Напомене:

[1] За време хаварије у нуклеарној електрани у Чернобиљу 1986. године, радиоактивна прашина је стизала до Београда – 1020 км растојања, чак и до обале Атланског океана.

[2] Горивни материјал у првој атомској бомби која је експлодирала у пустињи у Новом Мексику априла 1945. године био је Pu-239 – 5 кг.

[3] Јонизујући зраци добијени из природних или вештачких извора су фотонске или корпускуларне природе: алфа, бета, гама, икс, електрони, протони, неутрони, негативни pi мезони, тешки јони.

[4] Један греј (Gy) одговара енергији од једног џула апсорбованог у једном кг масе.

[5] WHO: Cancer Incidence in Five Continents, 6 Lion, France 1997.

[6] V.L. Ackerman, del Regato A.J., Cancer, St. Lois, 1970.

ИН4С

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.