МИЛОШ КОВИЋ: Време ради за нас, али у Београду се то не схвата

Кључни проблем и извор свих наших невоља је став званичног Београда који, по свему судећи, и даље прати погубну и нетачну мисао Добрице Ћосића о Косову и Метохији као „канцеру“ Србије. Председник републике Александар Вучић води политику „разграничења“, која подразумева поправку „границе“ између Србије и „Косова“ и независност за овај самопроглашени НАТО ентитет. То је, по мом мишљењу, противуставно деловање, распарчавање наше државе и гурање целог региона у нове сукобе, каже у разговору за Печат историчар Милош Ковић.

Искуство нам је показало да када год Београд уђе у преговарачки процес са Приштином, Србија изгуби по неки атрибут државности. Где све препознајете саучеснике сепаратистичког пројекта Албанаца?
— САД и ЕУ отворено раде на подели Србије и стварању Велике Албаније. Када се ствари мало ближе сагледају, међутим, виде се разлике унутар наоко јединственог табора НАТО земаља. Најважнија вест је да је републиканска администрација Доналда Трампа прихватила, а можда и подстакла, идеју „разграничења“. Демократска опозиција, удружена са делом републиканаца, ради на отимању целог Косова и Метохије. У ЕУ пет земаља не признаје „независност Косова“. „Разграничење“ су, како се тврди, прихватили председник Француске Емануел Макрон, канцелар Аустрије Себастијан Курц, комесар ЕУ за спољну политику и безбедност Жозеп Борел и још неки истакнути политичари.

Немачка, најмоћнија држава ЕУ, за сада заговара отимање целог Косова и Метохије. Кажем „за сада“, јер Ангела Меркел неће вечно владати. Део опозиције у Берлину је за „разграничење“. Осим тога, ако се може рећи да је у Загребу немачки утицај често јачи од америчког, у Приштини (као и у Тирани и Подгорици) САД су неупоредиво моћније. Када се зна какав је утицај САД у Немачкој, поставља се и питање стварног немачког суверенитета. На основу тога, иако је Меркелова привремено ућуткала Макрона и Борела, верујем да су тренутни преговори само предах и да идеја „разграничења“ сада представља стварну опасност по опстанак наше земље.

Може се рећи да је Русија наш најважнији ослонац и да од ње највише тога зависи. Она стоји иза Резолуције 1244, али је кључно питање да ли ће она бити само основ даљих преговора, или темељ решења, које ће подразумевати гаранцију територијалног интегритета Србије. Москва, осим тога, поручује да ће подржати договор Београда и Приштине. Кина је такође наш важан ослонац. Када се томе додају Индија и друге велике државе, јасно је да већина човечанства не признаје оно што Запад покушава да нам представи као „реалност“. Време ради за нас, али у Београду се то не схвата. Зашто је тако, показаће се временом.

Постоји ли бојазан да би услов за пристанак на правно обавезујући споразум могао, са српске стране, да буде имплементација ЗСО те да ли би то означило крај процеса десуверенизације Србије на КиМ, односно апсолутну предају?
— „Правно обавезујући споразум“ на који су се наше власти већ обавезале, заиста би могао да буде омогућен успостављањем „Заједнице српских општина“, које су предвиђене противуставним Бриселским споразумом. То би српској јавности било представљено као тријумф наше дипломатије. Треба отићи у Вуковар и Барању да би се видело каква је превара тамошња ЗСО. Такав сценарио био би остварење планова америчке „дубоке државе“ и Немачке, о преласку целог Косова и Метохије у састав Велике Албаније. Политика наших власти би, уз одговарајуће притиске, из „разграничења“ могла да се прелије и у овом, подједнако погубном правцу.

Један сте од оснивача и чланова Председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије, у који су ушли наши водећи интелектуалци, високи официри, министри и дипломате. Како видите деловање Покрета?
— Оснивање Покрета порука је нашим властима да су се они који су су на Бадњи дан 2018. објавили Апел за одбрану Косова и Метохије и тиме охрабрили јавност у отпору дефетистичкој политици наших власти, сада чвршће и боље организовали. Покрет је нестраначки и у њега су се учланили не само водећи интелектуалци и стручњаци, генерали, министри и дипломате, него и припадници различитих политичких струја и странака. Наш једини, заједнички циљ је одбрана Косова и Метохије, наших светиња, државе и народа. То су људи остварени у својим професијама, чији циљ није отимање за министарске и посланичке фотеље. То остављамо политичарима и странкама. Али ми се нећемо устезати да одбранимо оно што је наше.

Шта је претходило доношењу одлуке о напуштању Политичког савета ДСС?
— Увек сам гласао за ДСС-а, али никада нисам осетио потребу да будем члан те странке. Она је за мене израз борбе за оно за шта су се борили и гинули наши преци – ослобођење и уједињење српског народа. Војислав Коштуница по свему подсећа на државнике који су обележили нашу велику епоху 1804-1941. године. Одазивао сам се на позиве ДСС-а за подршку у одбрани Косова и Метохије. Имао сам добру сарадњу и са госпођом Сандом Рашковић-Ивић. На чело Политичког савета ДСС дошао сам онда када је та странка, упорно разарана вољом САД и других западних сила, пропадала и када су је многи напустили.

У њој сам, ипак, видео оруђе борбе за одбрану Косова и Метохије. Требало је да неко подигне нашу заставу и задржи војску на положајима. Са новим председником ДСС-а, Милошем Јовановићем, доктором међународних односа са Сорбоне, који је војску служио у чувеној „63. падобранској“, успоставио сам одличну сарадњу и леп пријатељски однос. Једини смо имали Политички савет који се састојао од чланова из свих српских земаља. Имали смо неколико успелих акција, међу којима је, верујем, најзначајнији био Апел за одбрану Косова и Метохије. С друге стране, за ове три године, нисмо успели да ДСС ојачамо и учинимо чврстом препреком пред онима који би да напусте Косово.

Политички савет се није бавио организацијом странке, али за неуспех и ми сносимо одређену одговорност. Уз то, нисам био сагласан са предизборном политиком странке. Нисам хтео да на томе инсистирам, јер ја сам ипак историчар, без практичног политичког, страначког искуства. О свему, међутим, имам свој став, по неким питањима можда превише крут и непромењив, па сам Милошу Јовановићу саопштио своју намеру да се повучем из Политичког савета. Чекао сам да прође пандемија, па изборе, онда и њихов други круг, да странци не бих наносио штету. Избори су се завршили неупехом ДСС. Са мном је, 15. јула, оставке дала већина чланова Политичког савета. Тиме је прекинута свака моја веза са овом странком.

Да ли је искуство са Апелом показало да су људи спремнији да се, у борби за одбрану Косова и државе, удружују ван оквира политичких странака?
— То је посебна тема и занимљив политички феномен. Од почетка смо, у манастиру Светог Архиђакона Стефана у Сланцима, где смо се састајали, разговарали о томе да формализујемо окупљање око Апела у већи, нестраначки покрет. Крајем фебруара и почетком марта, моји пријатељи и ја уверили смо се у то да је Бела кућа прихватила политику „разграничења“ и да улазимо у критичну фазу борбе за Косово. Закључили смо да више не смемо да чекамо и да би кроз нестраначки Покрет за одбрану Косова и Метохије, требало да устростручимо напоре да спречимо предају Косова и распарчавање наше државе. Покрет смо основали са благословом игумана оца Андреја, у манастиру Светог Архиђакона Стефана, на Преподобног оца Јустина Ћелијског, 14. јуна.

На протестима у Београду сте били заједно са својим студентима. На литијама у Црној Гори са владикама и свештенством. У чему се разликује бунт народа овде и тамо?
— Оно што је кључно и заједничко овим протестима јесте улазак нове, најмлађе генерације у наш јавни живот. То је једна нова енергија, сасвим другачија од наше. Они су били убедљива већина учесника литија и београдских, Ивандањских протеста. Тамо је, међутим, Црква повела народ да би свему дала дубљи, хришћански смисао. Литије су успоставиле један од могућих политичких модела за будућност, због своје мирољубивости, отворености и, наравно, због своје масовности.

Иако је и у Београду кључна тема била одбрана светиња, и то на Косову и Метохији, Црква је овде остала по страни. Млади људи су и овде певали „Не дамо светиње“ и косовске песме, али је српска полиција на то одговорила пендрецима и сузавцем. Она их је пребијала, а медији су их блатили као стране шпијуне. То се не заборавља. Ова власт учинила их је својим противницима. Мислим да су, међутим, презрели и опозицију.

Аутор Наташа Јовановић