Мило Ломпар: СПЦ не може пристати на признање Косова а да остане Црква Светог Саве

ИСКРА на Фејсбуку

Три су могуће тачке отпора признавању Косова и Метохије: национална странка, СПЦ и Москва. И све три су одређене рационалним интересима

Иако се национална интелигенција проредила, јер су многи критичари режима ДС-а нашли неки споразум са СНС-ом, има још људи који се противе на начин интелектуалаца: својом речју или неучешћем

Национално оријентисани критичари ове власти упадљиво избегавају персонализацију, односно критику председника Србије; другосрбијански критичари управо њу наглашавају. Национални критичари безлично описују (другосрбијанску) политику, док другосрбијански критичари управо њу (косовско и национално питање) прикривају као објашњење недемократског понашања власти. Зашто долази до оваквог понашања? За националне критичаре би непосредна и посредна веза са влашћу била угрожена, ако се критика власти персонализује; за другосрбијанске критичаре, треба сачувати ову политику и када се носилац власти промени. То су историјски савезници првог реда: они су историјски зато што сарађују упркос огромној личној нетрпељивости

Поводом десетог издања књиге Мила Ломпара „Дух самопорицања“, догађаја који је у нашој култури и издавачкој пракси свакако огроман и јединствен успех, разговарамо с аутором овог значајног дела.

Књига „Дух самопорицања“ дошла је до свог десетог издања. Јаусовски речено, дело се, у правом тренутку, појавило на рецепцијском „хоризонту очекивања“. С обзиром на то да је реч о делу захтевног дискурса, које од читаоца све време тражи високу пажњу, како тумачите чињеницу да сте написали „бестселер“? 

Књига се појавила у октобру 2011. године. Историјски процеси који су сада у пуном јеку улазили су у наглашену фазу: апсолутизација безалтернативности добила је облике потпуне медијске доминације (лако се заборавља да осим „Печата“ ниједан писани медиј тада није имао опозициони карактер); питање постављено Суду у Хагу – у вези с Косовом и Метохијом – било је циљано лоше срочено; резолуција предложена Генералној скупштини УН срамно измењена. Итд. Књига је изгледала – као што су њени критичари и тврдили – као чист анахронизам. Но она је ипак оцртавала неке скривене континуитете у управо формираном општем мишљењу, повезивала је различита времена и актере у њиховом истрајном кретању против српских националних и демократских права, била је неугодно складиште изјава и поступака многих јавних актера. Била је, штавише, отворено – и именовањем живих људи, што је увек извор невоља – против наше невладине (другосрбијанске) интелигенције. Често је, међутим, погађала осећања и ставове људи који надилазе уске еснафске просторе књижевности и историје. Све је то условило да је један број људи прихвати, а да је другосрбијанска интелигенција нападне у више форми: написане су две књиге против ње, десетине чланака – од Загреба преко Сарајева до Београда – усмерене су мање против ње а више у циљу ниподаштавања њеног писца, било је небројено личних увреда и јавних лажи. У тако створеној мешавини различитих гласова, она је постала видљива и присутна у рукама многих људи. Околност да је наставила да траје до наших дана и да ме је учинила познатим и ван еснафског круга – што је изазивало завист с многих адреса – плод је чињенице да су догађаји после 2012. године – и у свету и код нас – дошли као потврда њених судова, анализа и закључака: тачне дијагнозе комунистичког система власти, нијансираног сагледавања одговорности за распад титоистичке Југославије, прецизног описа секуларног свештенства, ваљаног наговештаја о повратку европске политике националном становишту. Све то показује да није била никакав анахронизам. То, међутим, не одлучује о некој вечитој вредности мојих схватања, која су увек подложна процени нових времена. Отуд сам у предговору десетом издању устврдио: „Будући да је историја отворена, остаје неизвесно какав ће бити њихов будући лик: можда мементо, можда ламент, можда дејство, можда заборав.“

„Стилски дотерана, с низом префињених „литерарних“ делова (као што је онај о меланхоличној тишини библиотека), ваша књига је, у исти мах, научно акрибична, полихисторски разуђена, историософски надграђена, полемички оштра, али и практично применљива (даје низ предлога за уобличавање национално одговорне културне политике, нпр. афирмисање пасивног отпора). Интегрализам њених увида (од тога да је српска култура контактна, настала на месту додира православља, римокатолицизма и ислама до тога да се не сме дозволити да се све српско сведе на србијанско) довео је до оптужби критичара попут Милорада Беланчића за „методолошки фашизам“. Осећате ли се, после свега, као „методолошки фашиста“? 

У критикама мојих схватања често се откривала запрепашћујућа идеолошка затвореност следбеника политике која исповеда безусловно поверење у ЕУ. Оспоривши – у својој критици шестог издања „Духа самопорицања“ – тврђење о суштинској неравноправности у ЕУ, колонијални апологета кога помињете посегао је за оваквом тврдњом: „Заиста, ако постоји сушта неравноправност, зашто онда нико не жели да изађе из ЕУ, већ сви желе да уђу?“ Он је то објавио у марту 2016. године. Већ у јуну 2016. године – само три месеца после овако беспризивне тврдње – људи су на референдуму у Великој Британији одлучили да напусте ЕУ. С тако борнираним мозговима морао сам расправљати. Идеолошки и колонијални погледи – тако обавезујући у свету секуларног свештенства – немају никакву свест о реалности, очитују настојање да се историја затвори и нерефлектовано приањају уз задати налог моћи. То су елементи који образују заробљени ум апологета вишеструког поробљавања наше јавне свести. Све постаје још смешније ако се сетимо изјаве – дате 23. октобра 2016. године Südeutzsche Zeitung-у – тадашњег немачког министра спољних послова, социјалдемократе и садашњег немачког председника – Франка Валтера Штајнмајера. Он је рекао: „Ewiger Frieden auf unserem Kontinent, Europa ist ohne Aleternativen – das ist einfach nicht mehr zu halten.“ Он је, дакле, пет година после појаве моје књиге, казао како парола Европа нема алтернатива представља нешто неодрживо. Управо сам то тврдио 2011. године, залажући се за постојање националног становишта у српској политици, као становишта које омогућава – што сам такође написао – плуралне и вишестране односе и са ЕУ. Оцена да су моји ставови фашистички настала је из пропагандне потребе да се уклони јавна свест о српским националним правима. Јер, та свест позива на промену у понашању. До такве промене није дошло ни после 2012. године. Власт читавим маскарадама скрива одсуство суштинске промене у понашању: председник Србије свакодневно се изнова – чак и у овим околностима – заклиње на верност европском путу. Ако ЕУ у међувремену нестане, где ли ће стићи? Другосрбијанска гласила – „Данас“ и „Пешчаник“ – нападају вербалне маскараде ове власти да би се створио привид који заклања како је борба за српска национална права суштински напуштена и на Косову и Метохији и у Црној Гори. Ваља опазити различито постављене нагласке: национално оријентисани критичари ове власти упадљиво избегавају персонализацију, односно критику председника Србије; другосрбијански критичари управо њу наглашавају. Национални критичари безлично описују (другосрбијанску) политику, док другосрбијански критичари управо њу (косовско и национално питање) прикривају као објашњење недемократског понашања власти. Зашто долази до оваквог понашања? За националне критичаре би непосредна и посредна веза са влашћу била угрожена, ако се критика власти персонализује; за другосрбијанске критичаре, треба сачувати ову политику и када се носилац власти промени. То су историјски савезници првог реда: они су историјски зато што сарађују упркос огромној личној нетрпељивости. Тачка која неутралише њихове сукобе везана је за утицај западних (америчких) чинилаца, који имају снагу арбитраже у нашим пословима. Отуд се и унутрашњи сукоби западних (америчких) чинилаца каткад преламају у нашим двориштима. Али основно кретање остаје исто као и 2012. године: само је криминализацију српског становишта – услед промењених прилика – заменила тривијализација српског становишта. То је нови облик колонијалне управе у нас.

Залажући се за обнову националне културе, последњих пет издања своје књиге (али и „Полихисторска истраживања“, „Слободу и истину“) објавили сте у „Катени мунди“. Да ли је то извесна порука о потреби да имамо снажно, на високој култури „српског становишта“ утемељено, издаваштво као основу за насушни препород? 

Велика је заслуга трудољубивог, образованог и упућеног света ове издавачке куће и њеног власника Бранимира Нешића што је моја књига имала више издања. Они раде на најтежи могући начин: лишени новчане и јавне подршке власти, сумњичени у различитим рукавцима јавности, објављују књиге знатне вредности, чији су писци репрезентативни за нашу стварност, рекламирају и продају те књиге на традиционалне и нетрадиционалне начине и живе од њих. То је стварност: у свим бојама. Упоредите такав начин понашања – и такав издавачки резултат – са дотацијама које другосрбијански издавачи имају из државних и иностраних извора. Тако шабачка општина – као суботичка општина у време покрајинске владе ДС, као установе у комунистичким временима – штампа дела Радомира Константиновића: општински буџет је опредељен за једног писца, што је безочни облик идеолошког форсирања. Пре него што одговоримо на питање да ли је тај писац велики или мали, државни или опозициони, паланачки или светски, почнимо од проверљивог сазнања да је он у више различитих режима увек буџетски писац. Приређивач Гојко Тешић – после удворичког писма председнику Србије из 2013. године – наставља да ради као хонорарни уредник у „Службеном гласнику“: који је финансиран државним монополом. Тако су дела писца „Философије паланке“ финансирана из општинског опозиционог буџета, а њихов приређивач остварује своје приходе – на другим пословима – у монополској државној установи. Зар то није дирљив пример сарадње опозиције и власти у нас? А лепо је и сазнање да председник шабачке општине иде на ове изборе, упркос оштрој критици власти. Моје књиге – као што сте приметили – превасходно су штампане код приватних издавача. То је исправно: ако не нађу пут до читалаца, њихова судбина ће бити одређена тржишним условима а не идеолошким подршкама. Испада да се критичари западне (америчке) политике владају по законитостима западног пословања – на свој ризик. Околност да су моје књиге код различитих приватних и недржавних издавача – „Православна реч“, „Лагуна“, „Нолит“, СКЗ – имале више издања увек ме је радовала.

У „Духу самопорицања“ довели сте у питање безалтернативност нашег ЕУ пута, много пре брегзита, Вишеградске четворке, мигрантске кризе и слома европске солидарности у доба пандемије корона панике. Увели сте јасну разлику између европских вредности (на које, као периферија Империје, немамо право) и европских интереса (којима морамо, као и свака колонија, да служимо беспоговорно). Колико су србијанска власт и другосрбијанска квазиопозиција схватили да се свет променио, и да треба тражити нове путеве спољашње и унутрашње политике? Како данас изгледа безусловно поверење у ЕУ, које су моји критичари истурили као платформу за обезвређивање јавне свести о српским националним правима?

Једино што сам предлагао је да свест о интересном односу буде руководно начело српске културне политике: у односу на сваку адресу, укључив и САД, и ЕУ, и Русију. Јер, само интересни однос штити од заблуда безусловности које су довеле до српског националног пораза у обе Југославије. Холандски премијер – 24. 4. 2020. године – показује како интересни однос управља холандским понашањем према ЕУ. Француски председник каже да уколико европске земље не поделе трошкове настале пандемијом, ЕУ губи разлог постојања. Италијански политичари не крију огорчење због понашања ЕУ и наговештавају могућност разлаза с њом. У Чешкој су опљачкали конвој кинеских маски упућен Италији. То је заједница вредности? И јесте: егоизам, себичлук и експлоатација другог су аксиом европске политике. То сам написао пре свих скорашњих догађаја. Није било потребно знати будућност: довољно је ако нешто знате о прошлости. А наше апологете – као и апологете у другим земљама, као и све апологете на свету – једноставно лажу: и они на власти, и њихови критичари са другосрбијанских платформи као што су „Данас“ и „Пешчаник“. Они треба да објасне овај бродолом европских вредности, а да задрже своје привилегије. То је тежак посао: они које су – по старој комунистичкој навици да све са којима се не слажете називате фашистима – клеветали, показали су се трезвенијим и рационалнијим проценитељима стварности. Упориште за лажи наших апологета је вечита спремност за порицање српских националних права. У тој спремности, они – крај све међусобне нетрпељивости – одједном се нађу заједно: када треба оспоравати позив Синода СПЦ да се дозволи васкршња литургија, и власт и њени другосрбијански критичари одједном су на истој страни. Зар то није логично? Јер, председник Србије ужива подршку Соње Лихт, дугогодишњег представника Фонда за отворено друштво, и особе која је подржавала некадашњег председника – Бориса Тадића. Председник српске владе јавно моли „Пешчаник“ да каже како је власт нешто добро урадила, као да вапи: похвалите нас, комесарски микрофони. Министар културе је молио овогодишњег добитника НИН-ове награде – после неколико критичких написа на „Пешчанику“, а пре добијања награде – за сусрет и био одбијен. Штета: био би то сусрет титана. Зар то не показује да је ова власт само сервис идеолошког построја који оглашавају другосрбијанска гласила? Критика коју добија с тих адреса последица је њиховог утиска да у појединим правцима и садржајима сервис није довољно ефикасан. Што није тачно. Јер, панорама промашаја српске културне политике показује колико је невладина интелигенција, која управља јавним мишљењем, делотворна у својим наумима. Није дошло ни до каквог унапређивања положаја ћирилице: ни законског ни стварног. А власт је о томе галамила годинама. Настављен је пренос српских културних фигура у друге културе ради обликовања њиховог синтетичког идентитета: тако је сликар Петар Лубарда подведен под црногорски културни идентитет – упркос сопственим исказима о себи. Систематско цензурисање и пропаганда на РТС-у, све до скорашњег антипутиновског филма: зар генерални директор РТС-а није постављен вољом претходне власти а одржаван – чак и против пензионог статуса који му припада – вољом ових? И сад неко треба да верује да је реч о дисконтинуитету политике. Итд. Шта би била поука? Без јавног и самосвесног отклона грађанских странака од невладиног идеолошког сектора и без уклањања комплекса инфериорности који је усађен у схватања национално оријентисаних људи нема обнове рационалног политичког понашања у нас. Како ствари стоје, неће је ни бити.

Пред нама ће, опет, бити косовско искушење. Привиди се множе, малигна утварност јавне сцене све је очитија, а ми као да немамо снаге да се супротставимо ономе што се проглашава за „неминовност“. Пошто, како кажете, интелектуалци у одсудном часу нису ту само да би нешто знали него да би и нешто били, шта треба бити да бисмо одолели у данима који долазе? 

Три су могуће тачке отпора признавању Косова и Метохије: национална странка, СПЦ и Москва. И све три су одређене рационалним интересима. Не може бити национална странка било која странка која подразумева признање Косова и Метохије: не може бити национална ни у уставном, ни у државном, ни у етничком смислу – може се нешто звати Српска листа, али је она српска само у облику самопорицања. Данас – нажалост – нема националне странке у нас. СПЦ не може пристати на признање Косова и Метохије а да истовремено својом слободом не престане да буде Црква Светог Саве. Њено непристајање мора имати видљив и делатан облик: попут пасивног отпора у литијама. Уколико се сложи с признањем Косова и Метохије, Москва губи основну полугу утицаја на Балкану: свој вето у Савету безбедности. Њен утицај ће остати у фолклорном виду, њен морални капитал у српској русофилији ће бледети и приближиће се тренутку када ће, после неминовног уласка Србије у НАТО, бити и физички неприсутна на Балкану: први пут после 1711. године и чувене грамате Петра Великог упућене балканским хришћанима. Не знам шта се у овом тренутку може учинити да се преокрене неповољни ток догађаја који форсира председник Србије. Не треба, међутим, све сваљивати на интелектуалце. То су они људи који се – по Сартровој речи – мешају у ствари које их се непосредно не тичу: у опште ствари. Иако се национална интелигенција проредила, јер су многи критичари режима ДС-а, нашли неки споразум са СНС-ом, има још људи који се противе на начин интелектуалаца: својом речју или неучешћем. Пре него што осудимо интелектуалце, упитајмо се шта су други еснафи учинили: лекари, инжењери, банкари, привредници, занатлије, официри. Не у својим професијама, јер и интелектуалци имају професије, него мимо њих. И суочићемо се с непријатним сазнањем: ниједан еснаф није учинио готово ништа мимо својих еснафских интереса. Утолико су интелектуалци, бар они који истрајавају на националним и демократским становиштима, најмање одговорни за оно што долази. Њима се, као Касандри која је пророковала пропаст Троје, није веровало. Али Касандра је била у праву.

Слобода је тешка, ропство лако

Као посвећеник Милоша Црњанског, писца и јавног делатника који је, далеке 1935, нагласио да се, после југословенског мамурлука, морамо растрезнити „српским становиштем“, у својим наредним књигама, попут „Слободе и истине“, настојали сте да теме „Духа самопорицања“ доградите, доводећи „српско становиште“ до његовог, условно говорећи, ungrund-a: слободе, која је основни оријентир ваше мисли: „Никада нисам волео моћ, јер сам увек волео да ми неко приђе из слободе, да некоме приђем из слободе а не из неког интереса, објективације, користи, да се са неким сретнем у слободи.“ Као и у доба Црњанског, и данас је цена слободе велика. Вреди ли је плаћати или је лакше ићи путем наших глобалиста паланчана, путем „кило за кило“?

Увек сам имао слуха за мисао Николаја Берђајева: „Слобода је тешка, а ропство је лако.“ И заиста: ако се човек препусти таласима општег мишљења, ако усвоји јавне налоге власти као налоге новца и медија, онда он нема никаквих тешкоћа за схватање свега око себе. Јер, сви исто мисле, дакле нико ништа не мисли, па ни он. А ако ту лакоћу мисли преведе у своје понашање, у одлуке које доноси, онда је то освојена лакоћа роба. Јер, неће препознати ни удес који га буде задесио. Слобода подразумева да човек буде вређан и клеветан, као Хандке, као Никола Милошевић, да буду кривотворене његове речи и дела, као код Хандкеа, да буду затвором угрожена његова животна слобода, као што је било код Солжењицина и Михаила Ђурића. Кључна ствар у овом осећању слободе није мишљење, јер оно је нужан, али не и довољан услов. Такав услов је понашање: како се понашамо у опасним или неповољним приликама у којима треба своју мисао да доведемо до чина? То је искуство слободе.

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 30. 4. 2020)

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.