„Милитари воч“: Како је Србија „замало“ купила руски противваздухопловни систем С-400

Србија је на крају, под претњом америчким санкцијама, била приморана да одустане од куповине, пише овај лист

Србија је крајем прошле деценије била у прилици да купи руски ПВО систем С-400, али је због западног притиска морала да одустане од тога, пише „Милитари воч магазин“.

Србија је модернизацију своје авијације започела крајем прошле деценије набавком авиона МиГ-29 из Русије и Белорусије, након чега је 2020. године стигао и противваздушни систем кратког домета „панцир-С“. Мигови су модернизовани и Србија сада располаже са укупно 14 таквих авиона, укључујући и старије верзије које је Југославија осамдесетих година набавила од Совјетског Савеза.

Иако српска авијација највероватније не би могла да одигра кључну улогу у потенцијалном сукобу око КиМ због своје малобројности, њена способност да асиметрично брани свој ваздушни простор употребом мобилних противваздушних система биће кључно питање, наводи тај портал.

Зато је од изузетног значаја то што је Србија наводно била заинтересована за куповину система С-400, најспособнијег ПВО система којим располаже руска војска. Те спекулације достигле су врхунац у октобру 2019. године, када су они били распоређени на територији Србије током заједничких војних вежби српске и руске војске.

Системи С-400 су кичма руске и белоруске противваздушне одбране, и само руска војска има више од 60 пукова.

Они су били распоређени на војном аеродрому у Батајници током војне вежбе „Словенски штит“ одржане 2019. године, за коју је спрско Министарство одбране рекло да је укључивала „коришћење заједничких борбених група у одбрани против непријатељских осматрачких и офанзивних акција“.

У Министарству су том приликом додали и да ће заједничке ваздухопловне војне вежбе бити одржаване у редовним интервалима, као и да ће бити фокусиране на повећање координације између руских и српских снага.

Војне вежбе су организоване након посете руског председника Владимира Путина Београду у јануару 2019. године. Оне су укључивале 14 српских авиона који су имали улогу непријатеља, и С-400 их је све „оборио“ за само три минута, са 26 испаљених ракета.

Пошто је тај ПВО прављен за супротстављање авионима пете генерације, он је у стању да без већих проблема заштити ваздушни простор од летелица четврте генерације, каква је МиГ-29.

Током вежби, председник Србије Александар Вучић прегледао је С-400 и изразио намеру своје земље да набави те системе уколико финансијска средства буду доступна.

Системи С-400 сматрају се оптималним за потребе земаља попут Србије, наводи портал „Милитари воч магазин“, због својих виских перформанси и релативно ниске цене одржавања у поређењу са авионима. Систем је изузетно мобилан и компактан, што му даје предности у окршају са противничким летелицама у односу на авионе попут МиГ-29.

Српски буџет војни буџет износи око 1,1 милијарди долара годишње, што значи да је куповина тог система била велики изазов са Србију. Пошто само једна батерија кошта око 500 милиона долара, она би „исушила“ српски буџет за набавку новог наоружања током вишегодишњег периода.

Зато су се крајем прошле деценије прошириле спекулације са би Србија те системе могла да купи кроз дугорочни кредит.

Ипак, иако је питање цене вероватно могло да буде решено, проблем је настао због притиска Европске уније и САД, који су Србији запретили успоравањем интеграција и економским санкцијама.

Након што је Вучић најавио могућност куповине тог система, тадашњи специјални представник САД за Западни Балкан Метју Палмер упозорио је да би одговор Вашингтона могле да буду санкције, што је класичан одговор за све земље које купују руско наоружање. Санкције би могле бити спроведене у складу са Законом о супротстављању америчким противницима путем санкција (ЦААТСА).

Недуго након те изјаве, Вучић је променио мишљење и рекао да Србија не планира да купи те системе.

Док је примарна сврха ЦААТСА била да ускрати приходе руског одбрамбеног сектора и прошири тржишни удео за западне произвођаче оружја, постојали су и кључни стратешки разлози због којих је Србију требало спречити да набави руске ПВО системе.

За разлику од Турске, која је такође набавила С-400, интероперабилност Србије са руским снагама и коришћење потпуно компатибилне мреже противваздушне одбране значили су да би руско ваздухопловство могло да искористи С-400 у југоисточној Европи за обезбеђивање података о циљању и прикупљање других информација. То је посебно значајно зато што тај систем располаже дометом од 600 километара.

Након што је потврдио да Србија неће куповати тај ПВО систем, Вучић је ипак нагласио да је реч о „импресивном оружју„.

„Знате, када имате такво оружје, нико вас неће напасти. Ни амерички, ни било који други пилоти не лете тамо где постоји С-400“, рекао је он том приликом и најавио куповину система „панцир“, који се не налази на листи санкција.

И поред критика за Запада, Србија је наставила да купује противваздушне системе из земаља које нису чланице НАТО-а, нити су блиске са тим савезом. Међу њима се, поред Русије, налази и Кина.

Србија је тако почетком 2020. године купила кинески ПВО систем систем HQ-22 који, иако није на нивоу руског С-400, представља значајно унапређење у односу на дотадашње алтернативе. Реч је о систему који би могао бити комплементаран са С-400, уколико се политичка ситуација у свету буде променила и куповина тог система постане реална могућност.