MИЛАН РУЖИЋ: Медицина, профит и људске жртве

Не улазећи у медицинску анализу појаве корона вируса, крећемо од чињенице да се у САД и другде вируси одавно патентирају, и да је кинеско Министарство спољних послова оптужило САД да је, преко својих војника, донело корона вирус у ову земљу. (овде) Како да, у овом случају, раздвојимо медицину од биополитике и геополитике?

– У овом случају, као и у свим претходним, чини ми се да медицину можемо, нажалост, да игноришемо. Сви досадашњи вируси су се „догодили“ пре великих политичких или друштвених догађаја, па тако и овог пута. Пад долара, руски препород, олимпијске игре у Токију, кинеско заседање на врх економске лествице, губљење бившег утицаја Холивуда на свет, све је ово морало бити, барем накратко, заустављено, јер не одговара онима који деле карте. Рекао сам да медицина није битна, јер ће корона вирус, као и сви пре њега, трајати док год неко не испуни оно што му треба. Медицина неће помагати док вирус ради у сврхе политичке добити једних, а губитка других. Политика је требало да буде понос цивилизације, а постала је алат за достизање циља британских и америчких идеолога – „златне милијарде“. То што се овај вирус мало отео, ако се отео, контроли оних који су га направили, добро је дошло једино томе што ће се људи ујединити и почети поново да разговарају, осећају, једном речју, да живе. Имали смо ситуацију у појединим деловима Крима где преко годину дана у време кризе није било струје. Када су поново прикључени, народ је молио: „Немојте нам враћати струју! Таман смо почели смо да живимо!“ На крају крајева, изгледа да је и корона вирус озбиљно схватио главну глобалистичку мантру „свет без граница“.

Чињеница је, такође, да вирус постоји, да се шири, да људи бивају болесни, али је такође чињеница да сваки вирус грипа снажно напада оне са слабијим имуним системом – децу до четири године, хроничне болеснике, старце. Кажу да у Италији углавном умиру особе које залазе у девету деценију живота. Зашто су онда сви у кућном притвору? И шта он значи за будућност демократског друштва?

– Овога пута, на основу многих података које немамо, оправдавам суздржавање од кретања у групама, али потпуни притвор никако. О демократском друштву се у Србији, а богами, ни у остатку света одавно већ не може причати. Демократским друштвом се сматра оно које је економично, тј. економски исплативо за моћнике, а оно које није, оно ће бити подређено крајње недемократским владарима који ће леђа сиромашних народа шибати док из њихове одеће не истресу и последњи сребрњак којим ће неке нове Јуде продати свој народ и своју нацију обрисати са листе постојећих или је удавити у воде глобализације. Отворене границе су само привид слободе, а мобилни телефони, интернет, камере и све остало су само средства сталног надзора, тако да цео свет живи у добровољном притвору, са илузијом о слободи. Нешто попут оних који купе траку за трчање, па на телевизору пусте снимке из природе и трче гледајући у њих. То је савремено друштво. Корона вирус је само нама ставио до знања да ћелије 21. века могу бити и нешто скученије.

Ова пандемија се шири брже него што је уобичајено, али колико је оправдано увођење ванредног стања са елементима војне управе у земљи класичне демократије каква је Италија? (Код нас: nomina sunt odiosa!)

– Ваља знати да на нивоу државе, па и на нивоу света, ако је тачно оно што пишу поједини доктори, постоје фондови за епидемије и пандемије који се пуне од једне до друге. Одавно није било пандемије, па изгледа да је дошло време да се и они испразне.

У Италији, Грчкој и осталим колевкама свега најбољег што човечанство има, било је и онога што је било међу најгорим стварима. Тако да, једна од првих демократских творевина уз раскош слободе коју је она некада пружала, успостављена је у Италији, али у тим земљама где се највише ценила слобода говора, мишљења и кретања, настајали су и први затвори као мера спречавања неподобних да брсте све оно што нуди демократија.

Од тог некада разгранатог дрвета са ког се могло брстити, остало је само огуљено стабло о које још само привилеговани могу да почешу леђа или наоштре рогове.

Пошто се ванредно стање постмодерног доба не може замислити без медијске „дораде“ јавног простора, колико је успела холивудизација савремене пандемије, почев од слике гнусних Кинеза са пијаце у Вухану (свашта једу, па шире заразу) до АБХ астронаута који лутају улицама и полицајаца који сваког, неовлашћено присутног у урбаном простору, хапсе и кажњавају?

– Та холивудизација кинеског друштва је оно што се у потпуности уклапа у мој одговор на прво питање. Највећу економију света ваља представити трулом изнутра и људе који су успели да својим радом и организованошћу заседну на тај економски трон прогласити штрокавим безбожницима и заосталим сваштождерима. Уосталом, много пута смо и на наш рачун доживљавали исте ствари, па бисмо морали бити први који ће разумети да се ради о будалаштинама. Премда, у Кини се заиста једу многе ствари које су за нас незамисливе, али оне се тамо једу откако је света и века.

Цела та помпа која скаче по трамполини медијске моћи може да се тумачи као један од највећих пораза људске цивилизације. Све што је људска цивилизација постигла и ставила на пиједестале као своје највеће успехе – демократија, технологија, медији, политика, наука – све се данас користи да се униште „неподобни“. Стога, наши највећи успеси, постали су наши највећи неуспеси који ће добро послужити убијању цивилизације. Оруђа за живот, постају оружја за смрт – хладна, ватрена, на кашику, или нека друга, уопште није битно.

С једне стране, глобалистичка војна вежба утеривања страха свуда успева; с друге стране, радници не раде, профит пада, туризма нема, слободан проток робе и капитала су испарили из јавног дискурса. Каква је конфузија у питању? Завера ли је или пукотина у систему?

Па нема згодније ствари за утеривање страха у народе од нечега што је смртоносно, па макар и у минималној мери. Све што је успело да се дигне на ноге, пало је са доласком овог вируса. Планета је карантин. Преко ње би, када дође до сабирања и кад се сви одузму када увиде последице, могао да стоји натпис као на оним малим продавницама „ПОПИС“. Када се тај папир склони, налепиће онај „ВРАЋАМ СЕ ОДМАХ“ док свет однесе пазар оним зеленашима који њиме владају.

Колико је корона вирус опасан за имуни систем, толико се показао опасним и за раније успостављене државне системе. Оно што мучи јесте како опоравити систем после овога. Ми тај проблем немамо, јер немамо ни систем, па ће се Србија, ако преживи, а уз божју помоћ хоће, лакше дићи из пепела и то ће бити њена шанса да успостави систем.

Човеку не може да не падне на памет моћни и цинични Пекић са својим романом „Беснило“, објављеним скоро пре четири деценије: на Хитроу, бесан пас, заражен лабораторијски произведеним вирусом, покреће хаос који мора бити решен уништавањем лондонског аеродрома и спаљивањем 250 хиљада несрећника. Ипак, псето је преживело. Пекић је, у интервјуима поводом свог романа, рекао да је беснило суштински у нама, јер смо цивилизацију изградили на погрешним темељима, па је свеједно  како возимо у понор – левом или десном страном, или средином пута. Дакле, питање није толико – откуда вирус, него да ли је могућ нови 11. септембар 2001, после кога су господари из сенке кренули у поход на Авганистан и Ирак, ударили на Блиски Исток, донели „Патриотски закон“ у САД који је агентима ФБИ дао право да прате шта ко позајмљује у библиотекама? 

– Ово је преломна тачка човечанства у којој је све могуће и до које обично и долази како би се догодило нешто велико и најчешће сумануто по својој идеји, али се лакше трпи под притиском медија и паничног становништва. Господари су изашли из сенке и распојасали се, а нема глобализације у смислу глобалног уједињења против оних који трују наше животе и нашу планету, нити ће га бити. Не зато што су сви кукавице, него зато што је свет обезбожен.

Сви глобализацијски токови показали су се као понорнице. Понорнице користи које пониру негде у дубоке џепове којекаквих ложа, друштава, компаније или неких других интересних група.

После озбиљних анализа привида начињеног у америчком „друштву спектакла“ обавештени људи чврсто верују да је терористички удар на њујоршке куле био тзв. inside job, који је решавао низ питања унутрашње и спољње политике „империје илузија“, како Крис Хеџиз зове САД. Можемо ли, барем у назнакама, наговестити правце истраживања холивудизације пандемије корона вируса с почетка 2020. године?

– Једини правац јесте свест о кривуљи статистике коју ће овај вирус исцртати свету, али уз онај увид у банковне рачуне и залихе злата најмоћнијих светских сила. Тада ће све бити јасно, али ће нас убеђивати како нисмо у праву, па опет све по старом.

Корона вирус је дошао као одлична покривалица за све оно што се догађало и догађа у свету и користиће га најчешће као параван за највећа злодела која ће бити и више него исплатива.

Моћници ће односити новац, а приносити људске жртве. Каква ода паганизму!