МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: „Друга Србија“- лажи и прикљученија

Михаило Меденица (фото: in4s.net)

Дакле, “друга Србија” се збила у редове за вакцину која не постоји, подврнула рукаве и чека пелцовање, спремна да животом брани слободу избора и мишљења, док год се те слободе њима подводе ко јефтине курве…
Снага те “Србије” лежи у чињеници да су од апстрактног стасали малтене до географског појма, јер на њиховом путу борбе за апсолутну “истину” и “слободу” остају спаљена села истинских слобода…
Њихова снага је наша слабост да безусловно бранимо Србију од Србије, оног наличја које се отело, ускопистило и омеђило.
Ми смо дозволили да нас поделе на “прву” и “другу” Србију, да се поган сакрије иза маске правдољубља, да истином не можемо да се одбранимо од њихових лажи…
Не мислим тек на поменуту вакцину и срамно стрвљење на Новака Ђоковића, односно, сваког ко им противуречи, вакцина је тек најсвежији повод, мислим на далеко веће и важније битке из којих се повлачимо на корак од победе…
Наиме, љутимо се на Хрвате што прећуткују истину ужаса Јасеновца, Јастребарског, Старе Градишке…очекујући, ваљда, од крвника да пожали жртве, а “истина” друге Србије далеко је поразнија чак и од хрватске!
Док нам Сребреницу намећу као меру некаквог националног неопроста- сасвим су сагласни да се у Јасеновцу страдало искључиво од топлотног удара и јаке хране, и то у занемарљивом броју, док су лешеви које је Сава годинама носила заправо непливачи који су се удавили током спортских активности у води.
Са све каменом свезаним око струка и раздробљеном утробом, но…
Њихових неколико хиљада жртава надгласаће истину о безмало милион, ако не и више, понајвише српских, а потом и ромских и јеврејских душа поморених у том неумрлом злу!
Њихов лелек над Сребреницом, за коју нико нормалан неће порећи да је био злочин, али геноцид- никако, вазда ће бити гласнији и болнији од нашег за сатртим спрким селима сребреничким!
Наша је кривица, не њихова!
Баш као што смо ми дозволили да српска крв проливена пресветим Косовом и Метохијом не вреди колико шиптарска заноктица.
Више вреди пала шиптарска капа од пале српске главе, но, понављам- ми смо криви, убеђени да је довољно знати истину али не и понављати је, вриштати, урлати непрекидно.
Док нам се онај ђавољи сој од “Жена у црном” зори Београдом ми се боримо противу наше свете Српске правславне цркве, ревносно пријављујући ко се дрзнуо да пође на Литургију!
Док нас Јелена Милић и њој слични свкдневно миропомазују НАТО-м ми се тек о годишњицама сетимо страдања, подвикнемо коју, запретимо да никад нећемо у то зло, а зло се раскомотило у канцеларији за срамотну сарадњу с НАТО и подигло ноге на гробове наших
страдалника, да доморе мало.
Нажалост, још стотину је примера тврдње да “друга Србија” од апстрактног постаје географски појам, а све мање оних који ће сведочити о страдалништву овог народа праведника и мученика!
Гробови, туго, гласније певају о нама неголи ми о њима.
Зато ће нас вазда бити премало под земљом и превише на њој за укус фукаре и безгласје истине ко сирјака тужног.
Зато и стоје у реду за непостојећу вакцину спремни да се острве на сваког ко би да поразмисли својом а не њиховом главом.
Зато ће сутра славодобитно ускликнути како су и примили непостојеће вакцине, а ми ћемо још једаред прећутати постојеће истине, јер док се они крвнички боре за статус генерлних дистрибутера слободе, ми о слободи певамо- страхујући да нам се не догоди.
Зато ће нас вазда бити премало под земљом а превише на њој.
Зато ће од излетника на нашим ливадама „друга Србија“ постати газда наших имања, а ми надничари за чашу воде и кришку хлеба на прадедовини.
Док год свачија капа буде вредела више него наша глава- до тада ће „жене у црном“ и сличне сподобе бити највиђеније удаваче српске трагедије.
Задњи је час да се тргнемо – постаћемо удовци и удовице сопствених живота, а тај ред пред кућом није добронамерника дошлих да саучествују у болу…
Михаило Меденица