Седам људи, наизглед различитих, формирало је „Ми – глас из народа“ и уздрмало српску политичку сцену. Међу њима су и адвокат Бранко Павловић и политиколог Александар Павић, који су у емисији „Спутњик интервју“ говорили о политичкој плтаформи покрета, али и о својим каријерама.
Прорадио „српски ген“
Павловић је на српску политичку сцену ступио после петооктобарских промена, када је на листи ДОС-а, као члан Социјалдемократске уније, изабран за народног посланика. Павић је завршио престижне школе у САД. Данас заступају ставове који се не могу приписати, нити ДОС-у, нити би се свидели некоме у Вашингтону.
У мом политичком деловању од 2000. нема дисконтиуитета јер, да бисте могли да развијате праведније друштво не можете то да радите без државе. Тако да, ако сте истински левичар, онда се борите против глобалистичког империјализма.
„Не мислим да сам направио било какав заокрет и мени је ово потпуно природан наставак истих активности. Направио сам паузу од 2007, када сам последњи пут био присутан у политици, до данас, али попунио сам је писањима, наступима, објашњавањима, са истим ставовима које сам имао и 1985. и 1995. и 2005.“, објашњава Павловић.
Павић, који за себе каже да је као личност формиран у САД, некада бастиону демократије. У Америци је могао да се запосли и да гради каријеру политиколога. Међутим, у њему је, како каже, прорадио „српски ген“.
„По природи волим изазове. Јесте ми „прорадио ген“, али изазов – видео сам да се руши Берлински зид и да из рушевина Југославије треба да се опет изроди Србија. Рекао сам себи да морам у томе да учествујем. Уместо да се тиме бавим у неком кабинету, хтео сам да у томе директно учествујем. Треће, осетио сам промену у Америци. Та промена довела је до садашње Америке, која нема благе везе са некадашњом Америком“, каже Павић.
Људи нам прилазе и моле да их не издамо
Људи су и раније прилазили члановима покрета, јер су их препознавали са гостовања по медијима. Међутим, сада је то више него раније, кажу саговорници Спутњика. Према Павловићевим речима, људи су веома пристојни и честитају.
Павић описује догађај са јутарњег трчања.
„Два млађа момка, испод тридесет година трче у супротном правцу и само викну: „Ми смо ваши, немојте да нас издате“. То је нови квалитет. То смо чули сто пута и индивидуално и у порукама које добијамо преко друштвених мрежа. Ту се види страх који људи имају. И то је један од разлога нашег успеха – људи се плаше да их неки политичари опет не изневере. Овде постоји огроман степен неповерења у политичаре и следствено у институције. Види се да су се људи ухватили за то да ми годинама наступамо независно и да треба да само останемо оно што јесмо. То је сада важније од политичког програма“, наводи Павић.
Сматрамо да смо поставили платформу која се обраћа седамдесетпостотном бирачком телу у Србији, надовезује се Павловић и не видимо никакав разлог да временом све то прикупимо ка себи. Оно по чему се „Ми“ разликује од других је инсистирање да међу људима не буде подела.
„Таман посла да није мој онај ко је гласао за неког другог! У смислу да смо исти људи, исти народ, исто друштво. Дакле, ми у политику уносимо смањивање острашћености, затрпавање свих могућих подела јер је то подметнута ствар, да би спољни колонизатор могао лакше да влада Србијом и веома оштро осуђујемо свако инсистирање и подела тамо где их нема“, наглашава он.
Ми смо авангарда Србије
Према Павловићевим речима, темељне политичке идеје које људи у покрету „Ми – глас из народа“ заступају су најмодерније политичке идеје на свету.
„Ми јесмо шездесет плус, наравно ту има и доста млађих паметних људи, али су идеје најмодерније, најсвежије, најперспективније. То што говоримо овде, то је онај главни надолазећи, позитивни светски тренд, не зато што смо се ми угледали на њих, него исти разлози који њих наводе да морају да се супротставе глобализму на одређени начин ресуверенизације, у ствари је најмодерније. Тако да смо ми спој искуства и савремености“, истиче Павловић.
Ипак, покрет „Ми – глас из народа“ не може да се идентификује са сличним политичким феноменима у Европи, као што је, рецимо, покрет „Пет звезда“ у Италији. Ми смо паметнији, шеретски додаје Павловић.
„Они ни приближно не разумеју против чега се боре, они се само крећу на таласу незадовољства људи. Али, концептуално уопште нису разумели које су препреке пред њима. То нису разумели ни Сириза, ни Подемос. Варуфакис не разуме са свим накнадним искуствима. Да ли ту има добрих елемената? Има. Али, ми смо, за разлику од њих, из наше муке, јер не треба заборавити да је гро првог удара глобалистичког империјализма ишао ка нама, не прво читајући књиге па разумевајући, него разумевајући па читајући књиге, конципирали платформу потпуно реалног и једино могућег пута борбе из тог неоколонијалног западног загрљаја“, каже он.
У Србији је могуће много боље разумевање како се борити против глобализма: не може се супротставити глобализму без полуга државне власти – мислити да је државна власт непотребна у тој борби је бесмислено.
Друго, мора постојати схватање да је врх глобалистичке елите једино заинтересован за коришћење ресурса и контролу над памећу и новчаним токовима; ситуација на Косову и Метохији за њих је сада идеална, јер и без признања независности јужне покрајине могу да Србију држе заробљеном, објашњава Павловић.
Уместо термина модерно, Павић више воли реч авангардно и у објашњењу платформе покрета враћа се на време када је студирао у САД, на Берклију који је био центар побуне младих. Данас су млади подложнији манипулацијама јер систем злоупотребљава њихову природну тежњу за слободом, каже он.
„Да поставимо ствари: ни ми нисмо задовољни системом, али нећемо да неко споља манипулише нама, да будемо нечији корисни идиоти. Морамо да решавамо ствари унутар сопствене земље. И сада испада да си све већа авангарда што си старији. Али тада имаш више шансе да будеш авангарда зато што си прошао кроз искуства обојених револуција, имао си прилику да их простудираш и да видиш где је та манипулација. Млади људи и треба да буду незадовољни, само да не дозвољавају себи да буду нечије алатке“, тврди Павић.
БРИКС је будућност Србије
Србију у будућности наши саговорници виде у све бољој и бољој ситуацији. Србија има огромна сопствена средства и огроман људски потенцијал, као и врло добру међународну позицију у економском смислу коју суштински не можемо да користимо јер смо, каже Павловић, неоколонијална држава и није предвиђено да наше компаније нападају друга тржишта.
Велики број веома важних полуга је Србији на располагању, али се не користе, али међународне околности ће ићи Србији на руку. БРИКС или ШОС ће спуштати ниво америчке моћи, док ће се у наредним годинама догодити разламање илузије о моћи ЕУ.
„Ако се држимо на кључним националним питањима и не одмичемо ни милиметар, поготово 2024, та перспектива на три, пет или десет година је изузетно добра“, сматра Павловић.
Што се будућности Србије тиче, Павић истиче да је у току огромна светска криза која се заоштрава – 2024. биће јако бурна. Империја у опадању може да покуша да у Србији направи нови Мајдан или нову кризу на КиМ и Републици Српској. Једина одбрана од тога је ресуверенизација и повезивање са правим савезницима, а то су, закључује Павић, ШОС и БРИКС.
