Медијски напади на поглавара СПЦ: Кад патријарха бира Свети дух, а не уредништво „Нове“

Жив је Лазар, умро није, убеђују нас прозападни медији ових дана, поредећи Вучићево присуство богослужењу у Храму Светог Саве пред пут у Њујорк са тиме што се славни кнез пред Косовски бој причестио са својим витезовима, док Андреј Ивањи у свом коментару за „Време“ председников долазак у ову богомољу назива чак „Испраћај Вучића у Бој на Њујорк пољу“.

Савремени Обилић у овој причи односно и Вучићев најоданији савезник је, према западним гласилима, ни мање ни више него патријарх Порфирије, за кога данас каже чак и да се „тврди да је са Вучићем у родбинским везама по женској линији“. Против њега, дакле, треба повести медијски рат!

„Порфирије јасно иде путем свог духовника, епископа бачког Иринеја (Буловића), због чијег је петљања са бившим председником Србије Слободаном Милошевићем крајем 1995. године сазван ванредни Сабор Српске православне цркве. Епископ бачки Иринеј је тада, како се не каже, не обавестивши чланове Синода о чему се ради, одвео покојног патријарха Павла у Добановце са седнице црквене владе да својим потписом гарантује споразум Слободана Милошевића са представницима босанских Срба као њихов једини овлашћени преговарач у Дејтону“, каже „Данас“.

Овога пута, Србија ће се, наиме, у седишту Уједињених нација борити против резолуције којом би српски народ био жигосан као геноцидни, а Вучић се овога пута није ослонио само на дипломатску борбу, већ се узда и у мало Божје помоћи.

И не само да се председник државе дрзнуо да, како то „Данас“ пише „у 21. веку иде у цркву да се помоли пред важно путовање“, него је и патријарх, радећи свој посао, служећи богослужење, дакле, постао и „духовни покровитељ напредњачке кампање“. Све је ово, каже нам Н1, део „заветничке парадигме власти“, је државник, судећи према овом делу медија, не би смео да буде верујући човек, а патријарх, би, чини се, врата светиње требало да затвара пред политичарима.
Нек да оставку па нек иде да се моли?

Одувек предани озбиљној анализи, у „Данасу“ нам тако, речима верског аналитичара Драшка Ђеновића, саопштавају да „државни функционери могу да се појаве у цркви само у приватном својству“.

„Александар Вучић, као председник земље, може званично да посети патријарха у кабинету, али не може да присуствује литургији као званичник. Вучић може да се моли Богу искључиво као приватно лице“, истиче Ђеновић не објашњавајући, међутим, да ли то значи да би патријарх, односно црква требало да Вучићу „забрани приступ“ и суспендује право на вероисповест, док год је на функцији.

Црква је, то одавно знамо, већ дуже време „природни непријатељ“ медија који покушавају да нам наметну вредности по којима је срамота и демоде бити – Србин и националиста, а највећи грех – веровати у косовски мит, бранити сопствени народ и ићи у цркву. Не дај Боже, демантовати да су Срби геноцидни народ. Јер, како нам рече Весна Ракић Водинелић са страница „Данаса“ – да бисмо напредовали потребно је да поверујемо како је „патриотизам последње уточиште хуља“. И то не само лажни патриотизам на који је мислио Самјуел Џонсон, већ уопштено – хуља је за њих сваки Србин, који се усуди да се и представи као Србин.

Зато и покушаји дисквалификације поглавара српске православне цркве као Вучићевог пиона у предизборној кампањи за локалне изборе. Он је, како „Данас“ оцењује „увек спреман да употпуни религиозни и мистични декор“ и „никад није бежао од тога да са Вучићем верујућем народу пружи оно што жели да виде“.

„Било је свештеника СПЦ који су благословили не само људе, него и ствари. На пример тенкове којима се одавде ишло у братоубилачки рат. Није Порфирије први у том низу, али јесте највиши по чину. Да ли негација ‘магнум кримен’ користи икоме? Разуме се – на томе се добијају избори у готово свим државицама насталим распадом Југославије. Негирање својих злочина сопственом виктимизацијом проверен је рецепт националне хомогенизације“, уверава Ракић Водинелић.

Зоран Пановић, саговорник Н1 наводи тако да је црква у Србији „јако битна институција и увек се политички ангажује“.

„Сетимо се улоге патријарха Павла у Дејтонском мировном споразуму. Сада је такође наглашена компонента сарадње цркве и државе. А опет ни СНС ни СРС из које су настали, по дефиницији нису клерикалне партије. Сада видимо дозу клерикалности и то је део те неке заветничке парадигме доминантне у овој власти“, уверава саговорник Н1.

Док „Данас“ покушава да открије и да ли је примерено да Вучић и Ђурић у фармеркама и патикама присуствују богослужењу, Н1 нам, речима Драже Петровића, указује да је у Србији „пре тридесетак година постало модерно бити православац“ те да се црква од тад и политички ангажује. Његова је дилема, међутим, и хоће ли Бог помоћи Вучићу.

„Ако молитва у Храму пропадне и резолуција буде усвојена, зашто Бог није помогао? Можда смо ми грешни или је грешан Вучић. Вероватно је тамо отишао да прими патријархов благослов да би Бог помогао нашој земљи. Сад ћемо да видимо да ли је бог на помоћи Вучићу“, коментарише Петровић Вучићево присуство молитви.

„Нова“ се обрачунава са патријархом и Вучићем цитирајући и лидера покрета СРЦЕ Здравка Поноша.

„Одбранио је Косово навијачким наступом у Новом Саду. Патријарх га је благословио у зору пред битку на Ист Риверу за спас Српске и српског свиета. Дивио се Мурату, а сада жели да буде Лазар. Са новосадском публиком и њиховим Порфиријем сваки пораз ће назвати победом. Њему победа за царство небеско, народу пораз овоземаљски. Тако државник смислио. Ем преподобно, ем препаметно“, написао је Понош на мрежи Икс.
Патријарх као партијски војник?

У тексту који потписује „Екипа Нове“, тврди се да „патријарх Порфирије малтене учествује у кампањи Српске напредне странке за изборе 2. јуна“. Доказ за то је, не само то што је патријарх одржао богослужење на коме је био Вучић, већ и то што је са Александром Шапићем учествовао у манифестацији „Београдски дани породице“. Јер, вероватно је прозападним медијима логичније да уместо породице, патријарх благосиља учеснике Прајда?

Своју теорију о напредњаку Порфирију, „Нова“ образлаже серијом текстова међу којима је и онај под насловом „Порфирије и Вучић – тандем који је кликнуо од почетка: Сва непочинства власти патријарх је прећутао, али кад им треба помоћ – први стане у ред“.

„Од момента кад је изабран за патријарха, за Порфирија се у јавности говорило да је ‘Вучићев човек на челу Цркве’, ‘Вучић у мантији’, ‘сарадник Српске напредне странке’, да би се он у претходне три године свог деловања својски трудио да ове тезе не остану само мртво слово на папиру. Тако смо могли видети поглавара СПЦ како говори, у моментима великих друштвених турбуленција и током догађаја који нису ишли на руку властима, да се СПЦ не бави ни социјалним, ни економским, ни било каквим другим темама и проблемима, јер су, како је тврдио, усмерени на смисао постојања. Међутим, кад је било потребно подржати власт и стати уз Александра Вучића, Порфирије није часио ни часа, напротив“, уверава нас портал „Нове“ у тексту чији је аутор „Нова.рс“, што можда указује на то да је овакав текст, односно читави медијски линч патријарха, заправо део уређивачке политике те куће.

Медијски рат с патријархом прозападно орјентисани новинари почели су још од како је стао на чело Српске православне цркве. Док патријарха нападају, хришћански, међутим, брину за „нападе режимских медија“ који, како кажу, за мету имају двојицу владика које нису присуствовале ручку код председника Вучића. Реч је о владици Григорију и владици Максиму.

И ова борба ће трајати – док год патријарха, према црквеној традицији, буде бирао Свети дух уместо власника прозападних и антисрпских медија.