МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Независност Косова од нас зависи

Како која година, Сајам књига све више личи на демонстрације читалачког народа. Што га преко година више бомбардују вестима да је са књигом готово и да су песници отпевали своје, народ се упути за Београд да то демантује. Тражи књиге за које је ко зна како дознао и распитује за ауторе за које је ко зна од кога чуо. Нико се не брине ни како ће да дођу ни како да се врате, а камоли да би се град Београд сетио да за њих у сајамске дане уведе неки аутобус од центра до Сајма – каже, за „Новости“, академик, песник Матија Бећковић.

На јубиларни Сајам долази са новом песничком књигом „Три поеме“ коју чине „Господе полмилуј“, „Учини ми љубав“ и „Слава теби Боже“ (СКЗ), вишеструко римоване лирске бројанице на религиозно-филозофске теме.

* Како је то када се Сајам дочекује са новом књигом?

– Унутрашњи трепет нема година. Никад није касно да човек буде млад и да се што је старији све више радује као дете.

* Шта нас чека у „Три поеме“?

– Мало ли је што сам их написао него треба и да их објашњавам. Песма је све што је песник имао да каже. Свако објашњавање је закуцавање чивија у воду. Захвалан сам СКЗ и Јовици Вељовићу, једном од најславнијих типографа на свету, који је и ове три поеме типографски обликовао и украсио својим ћириличним писмом АГМЕНА. Вељовић из Сувог Дола, професор типографије у Хамбургу, о свом трошку је штампао и моје друге поеме. Уместо њега навешћу оно што ми је сличним поводом написао: „Ја сам покушао да у Вашим књигама усагласим текст, писмо, папир, штампу и повез у једну логичну и органску целину чији ће елементи учинити књигу лепом и ненаметљивом, тј. функционалном. Сад ми се чини да сам све време само седео у пишчевој сенци и сунчевим зраком с огледалца нишанио сваку реч“.

* Шта вас је подстакло да их напишете? Мислите ли да је право време за овакве теме и молитве?

– Мени се чини да све праве песме постоје и пре него што их је песник написао. Старије од песника као да чекају да их песник заслужи и до њих дорасте. Знам да сам их писао у посебном заносу. Као да сам се повлачећи се ка небу, према њима пео. И као да ми је са сваком речју бивало лакше.

* Да ли су се људи опасно удаљили од духовности, оставили је само у књигама које ретко отварају?

– Политика је са свог пута склонила уметност. Власт је дуго толерисала културу. Показало се да су само основни проблеми важни и вечни, а све остало је надградња. Луксуз без кога се може. Као да су прво утврдили да више нема шта да се каже и рециклажу прогласили за највећу вредност. Праве вредности су прегрнуте шуфтом и бофлом и сад не знамо где смо оно затурили Светог Саву, Доментијана, Вука, Његоша, Андрића, Црњанског, Дучића, Исидору… Оно што се под тим именом и изговором вештачки одржава личи на подгрејану сарму и буђ.

* Чини се, кажете, да нема већег неспоразума него да неко пише књиге?

– Одмах се види да с њим нешто није у реду. Нећемо ваљда с књигама у Европу и двадесет и први век. Како год окренеш испада да је држава била у праву што за културу не даје ни жуту банку. Било како било, култура је збрисана и препуштена специфичним потребама појединаца. Као што смо некад кријући славили славу тако и сад можемо кријући да читамо и славимо писце које нам нико не препоручује.

* „Од свих свемира бездана видика“, пишете, „дубљи је свемир и бездан језика“. Колико му се посвећујемо?

– Српски језик дели судбину и српских река. Као што реке давимо шпоретима и фрижидерима, радијаторима и замрзивачима, аутомобилима и аутомобилским гумама, тако и језик загађујемо и засипамо свакојаким отпадом. И као што верујемо да ће река сама све то прогутати и пробавити и опет потећи здрава, бистра и чиста, тако верујемо да ће се и језик сам одбранити и ослободити и зажуборити чист као суза. Тако се оправдавамо за своју небригу, масакр река и масакр језика.

* Тврдите на једном месту да „љубави има колико и Бога“. Каква је она „у виртуелном свету „скајпа“, сајта, линкова и гигабајта“?

– Речено је да Богу није ништа фалило ни без земље ни без људи и да их је створио из љубави и милосрђа. Љубав нас држи изнад, надахњује вишим животом и чини способнима за велика дела. Сумња у љубав је сумња у Бога. Зато нема атеистичке поезије.

* Како вам изгледа данашњи свет, кад се чују свакодневне вести „с Далеког истока до западних страна, од Јужног крста и Авганистана, до две Америке у три океана“…

– Данашњи свет је узео правац који сваког паметног забрињава. Из свих рупа се појављују и развијају умољчани ратни барјаци. А све што се чује у актуелној политици одјекује као ратни бубњеви. Обећали су државе без граница, а место граница уводе бодљикаву жицу. Људска права су исписали на свим заставама, а кроз уске граничне пролазе, кажу да пропуштају само плавокосе.

* Хоће ли се Србија икада отпетљати из „кучина Балкана“?

– Хоће ако се врати себи и коначно скрене са оног пута са којег се заклела да неће скренути, иако је идући њиме доспела где је доспела. А заклела се оном који је право са Сутјеске водио у Бели двор где је остао и после смрти. Вашим читаоцима остављам да се забављају размишљајући шта би се десило да се краљ Александар са Солунског фронта упутио на Капитол. Немамо ни јасан ум да разумемо шта се дешава ни бистре очи да свој положај сагледамо. А чини се да никад теже бреме није пало на слабије плећи.

* Да ли ће Косово постати члан Унеска?

– Или би питање могло гласити: „Да ли ће Унеско пиромане произвести у ватрогасце“?

* А независно?

– Србију уцењују да призна независност Косова, зато што и сами знају да од ње зависи да ли је Косово независно или није. И да га може признати цео свет – ако га не призна Србија, то не значи ништа.

* Како тумачите то што је западни свет опет љут на Русију?

– За нас ће можда бити занимљивије да наведем неколико реченица из „Пишчевих записа“ Достојевског: „По мом унутрашњем убеђењу, Русија неће имати таквих мрзилаца, клеветника, па чак и непријатеља, као што ће бити та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их прими за ослобођене. Сем тога почеће о Турцима да говоре са већим поштовањем него о Русији… Русија треба озбиљно да се припреми за то да ће сви ти ослобођени Словени са заносом појурити у Европу, заразиће се до губљења своје личности европским формама… Између себе те земљице ће се вечито свађати, вечито једна другој завидети и једне против друге интригирати. Разуме се, у тренутку неког озбиљнијег зла сви они ће се Русима обраћати за помоћ…“ Толико за ову прилику.

* Иако у овој књизи читамо и ово: „Смаком света су сваки час претили, а кад год је био нису приметили“, плашите ли се новог светског сукоба?

– Ако га буде нећемо за њега знати.

* Могу ли песници и писци да промене ствари?

– Уметност која умире заједно са уметницима је порицање уметности. А та уметност је једино подржана. Остали су ућуткани.

* „Будућност је далеко, али је има“. Како видите српску будућност, ко ће нам пружити руку спаса?

– Још питаш.

ХОМЕР И ХОМЕРИ

* ДА ли ћете ићи у потрагу за неким делом или писцем?

– Искористићу ову прилику да вашим читаоцима препоручим десет нових томова Достојевског у издању „Гласа Цркве“, потом „Осаму“ младог Владимира Кецмановића, интелигентни језички проналазак, поему у којој се језички идиом сам побринуо о свему осталом, најзад студију Драгана Лакићевића „Српски Хомер“ посвећену Вуковим певачима. Та књига ме навела на идеју да се у једној будућој едицији поезије Вукови певачи најзад појаве и као песници, кад им већ знамо и имена и песме и биграфије. Да коначно у песничко братство уврстимо Филипа Вишњића и Тешана Подруговића и Старца Милију и Слепе Живану и Степанију и Тодора Икова Пипера“ и друге. Кад може Хомер могу и Хомери.

ИМАЊЕ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА

* ДА ли ће Црногорско-приморска митрополија постати „верска заједница“, а њене светиње својина државе Црне Горе?

– Не би ли било тачније рећи да Цетињски манастир није имовина Црне Горе, већ је Црна Гора имање Цетињског манастира.

Тагови: Косово и Метохија, Матија Бећковић, Сајам књига