Матија Бећковић: Косово је и овамо и онамо

Одавно у свеколиком српству нико није тако дирљиво и лепо беседио о Косову и Метохији као он. Од Сенте преко Вељег Дубоког, Ваљева и Београда носио је Косово и Метохију у срцу, на уснама, у бележници…

Одавно у свеколиком српству нико није тако дирљиво и лепо беседио о Косову и Метохији као он. Од Сенте преко Вељег Дубоког, Ваљева и Београда носио је Косово и Метохију у срцу, на уснама, у бележници… Његови одговори су кратки, али дубоко мисаони и широки. Матија Бећковић о Косову и Метохији и поезији говорио је за недељник “Јединство”, најстарији српски штампани медиј на КиМ.

Од Вашег трокњижја чини се да је најупечатљивије „Онамо Намо“. Да ли је наслов довољан да откријемо садржај књиге и где завршава наш пут ако кренемо онамо намо?

Наслов сам позајмио од краља Николе.Ту његову песму је Богдан Поповић уврстио у своју чувену Антологију и по тој песми је убројан у велике српске песнике. Само што се мени чини да је његово онамо више овамо,а моје сасвим онамо. Косово је и овамо и онамо. И овамо се потрудило да је онамо сва наша нада.Онамо смо сви и онамо нам је овековечено све што имамо.

У којој мери су Косово и Његош одредили вас као песника и беседника?

Не знам никога кога нису, па ни ја нисам изузетак. Косово је певница српска. Његош је и син и отац Косова и Јеремија Косова и „трагични јунак косовске мисли.“

Да ли Вам се десило да Вам песма настане у тренутку, а да ће надживети и Вас и генерације после Вас?

Песма у тренутку настане, али треба труда и да постане. А кад постане, као да је самописана – не може да нестане. Најбоља и најславнија српска поезија настала је у најгорим и најнеславнијим временима. Можда ће се то поновити. Српску поезију је писало сироче. Најпре 500 година, па 100, па 30 година.

Лирика код песника постаје све више превазиђени поетски концепт. Има ли праве и трајне поезије без чистих емоција?

Уметност се ужелела живота и живот уметности. Запад је укинуо емоције. Не нама него себи. Док ми запомажемо за културом они су је укинули и ућуткали. Форсирају контракултуру и антиуметност. И кад бисмо постигли да и код нас од културе нема трага, каскаћемо и заостајати за онима код којих је нема одавно .Било би паметније да бринемо једни о другима него да будемо запад. Не можемо да чезнемо и за културом и за отуђењем. Морамо се одлучити за једно од то двоје. Као у мојим раним стиховима: „Чезнуо да цео дан пролазиш крај мене па да се не окренем“…Ти стихови као да су постали метафора за разумевање данашњег света.

Колико су друштвене мреже и књижевна хиперпродукција разних наслова удаљиле читаоце од праве литературе у којој је владао квалитет?

Телефон је рај за неписмене. Брза пошта за анонимна писма и пљуваоница за непознате ауторе. Бити јавна личност је некад била и част, а сада је то највећи ризик. Као да је јавна личност неко ко се бави сумњивим пословима.

Да пређемо са поезије на Косово, мада сте Ви једном приликом изјавили да је и само Косово поезија…? Преко Косова, вере и поезије смо постали Неко, а без њих смо НИКО. И онај који нам Косово тражи хоће то и да докаже. Скоро да нема српског песника који није певао о Косову и Метохији. Има ли инспиративнијег места за уметност, а тежег за живот?

И онима који нису певали о Косову то се само причињава. Из дана у дан стижу претње да се мора окончати операција „Милосрдни анђео” и поставља ново питање, шта учинити? Вермахт је бомбардовао Србију са 300 бомбардера, а Нато га је надмашио за 1000. “Само ти, дијете, ради свој посао.“ А ми им можемо само поновити оно што је Де Гол рекао Черчилу када му је овај у току Другог светског рата запретио да ће га протерати из Лондона: СЛОБОДНИ СТЕ ДА СЕ ОБРУКАТЕ!

Србија је изложена сталним претњама и уценама због Косова и Метохије. Шта смо ми то некоме остали дужни да нам прете одузимањем територије?

Не само територије него и памћења, истине, части и образа. Да постанемо ругло међу народима који је пристао да му учине оно што није учињено никад никоме. Да Косово буде и нама оно што је њима – terra incognita. Иако се враћа изворном Дејтону, Запад се острвио и на Републику Српску. Да ли ће овог пута да издржи Српска? Ако су Срби у Босни и Херцеговини, како пише Милорад Екмечић, до сад подигли једанаест устанака за своју слободу и коначно је извојевали – био би ред да се велике силе с тим помире и кажу да не морају више.

Р. Комазец