Матија Бећковић: Ако предамо Косово, можемо дати шта год хоће — тада више ништа није наше
Матија Бећковић (фото: Искра)
Ако Косово није наше, наше није ништа. Ако предамо Косово, нема разлога да правимо питање од било чега другог, можемо дати шта год хоће. Али, онамо намо за брда она и још даље, на оној страни, онострани се дижу Дечани, опомиње један од највећих српских песника Матија Бећковић.
Уочи његовог 82. рођендана, као два посебна дара за поштоваоце Бећковићеве мисли и стиха стиже нова збирка „Онамо намо“, трећа из започете поетске исповести у којој, кроз портрете савременика и пријатеља, песник на најдубљи начин слика себе.
Поред књиге, ових дана на Фестивалу ауторског филма пред публику стиже и дуго очекивани документарни филм „Господин“ редитеља Пурише Ђорђевића.
О битној разлици између аутора оригиналног наслова и онога што песме из збирке „Онамо намо“ треба да поруче, Бећковић за Спутњик каже:
„Краљ Никола је написао ‘Онамо намо’, с тим што је његово више овамо, а моје је више онамо. Јер, онамо намо за брда она и још даље, на оној страни, онострани се дижу Дечани, и гаји зелени онострани и бој јуначки непрестани…Тамо ћу једном и ја поћи, да то је моје, себи ћу доћи“.
О рођендану који се поклапа са некадашњим Даном Републике, каже:
„Рођен сам 29. новембра који је доскоро био Дан Републике, али та република је нестала. Од Авноја и Републике нема ништа, али је остао свети апостол Матеј који је био прегрнут тим авнојевским водопадом и том републиком и сада је и он угледао светлост дана. За мој рођендан у подне ћу бити у ваљевској гимназији, а увече на премијери Пуришиног филма. Делује нестварно“.
У књизи препознатљивог бећковићевског језика и манира уједињени су и смех и тужбалица, и иронија и елегија, урнебесне сцене и сетна присећања. Њоме пролазе јунаци његовог живота, велики песници, писци, сликари, српски и светски, ту су и Бекет и Витмен, Шејка и Дадо, Амфилохије, Атанасије, патријарх Павле… Међу славнима једнако важни и они непознати… Сви који су Бећковићев живот, како сам каже, учинили богатијим, мудријим, лепшим… Зато је та књига отворена, незавршена, књига у којој ће још да се пише и дописује…
„Реците ми шта памтите, па ћу вам ја рећи ко сте ви“, објашњава песник уверење из ког су настали ови стихови. „Рембо је још као дете рекао учитељу: ‘Ја сам неко други’, а Јунг да неко други њему командује. Нема никога ко то не би могао да каже за себе и у коме нису други. И те друге препознајемо и осветљавамо да им се некако одужимо. А ми смо оно чега се сећамо. Имао сам срећу да имам пријатеље са којима сам провео живот који су ме толико напунили разним лепотама да им се ја сада одужујем. Већина није међу живима, отишли су онамо намо. Они су сада у мојим песмама и ја се надам да они то знају“.
Горски вијенац, успомена на народ
Да ниједан Бећковићев поетски венац не бива без „Горског вијенца“ потврдио је и овога пута населивши и књигу „Онамо намо“ Његошевим ликом и делом. У песми од само једног стиха читамо: „Горски вијенац: успомена на народ“. Песника питамо да ли је заиста само успомена.
„С обзиром на оно што смо имали прилике да слушамо ових година, морали смо то помислити. Јер, кад један народ има једног песника, јединог кога признаје за песника, кога је родио тај језик, и из тог језика настала једна књига да тај народ има себе на том језику, а онда он крене да се против тога буни, да преименује тај језик, да цензурише тог песника, да се рве с њим, да не зна шта ће с њим и шта ће без њега… И та борба се води, траје и то је јединствен случај у судбини било ког песника у било којој земљи и народу. Ни највећи песници као што је Гете или Пушкин не играју такву улогу у судбини свога народа као Његош. У једној песми бележим оно што је Киро Радовић рекао да би Његоша 1941. убили макар из три разлога: прво — није раскрстио с религијом, друго — био је великосрпски националиста и треће — имао је и нешто пара“.
Да се битка заврши, да се опет Ловћен појави
О томе каква би била Његошева судбина 2021. Матија Бећковић каже да би спасење за све било када би рвање престало и та дуга битка се завршила.
„Какво би спасење Црне Горе било да се та битка заврши. И да рецимо Његошеве кости почину и да се сахране у цркви која је и озидана као његов завет. Да се ништа не руши, да све остане како је и било, само да се поврати оно што је срушено и да се тако, као неки знак оздрављења и помирења, појави и сам Ловћен, који је у тој бици срушен, који више није личио на себе. Да један нараштај направи подвиг и покаже да је способан да изађе из тог рова из ког није било никаквог добра“, напомиње академик Бећковић.
Признаје да је оно што је његова прва мисао кад погледа своје песничко трокњижје („100 мојих портрета“, „Мојих 80“ и „Онамо намо“) страх да неког ипак није пропустио, да га се није сетио…
„Најприсутнија је мисао да ма колико сте их тамо наређали и сетили се, да сте неког најважнијег пропустили и да сте им остали дужни. И тада крећете да га нађете и да се чудите како је могуће да сте га се сетили тек сад. То је судбина свакога стварања: најбоља песма је она коју нисте написали“.
О редитељу филма „Господин“ Бећковић каже да га задивљује то што Пуриша има 96 година а бистре је главе као да има шест.
„Ја сам га слушао, шта је год од мене тражио, ја сам изводио — реци ово, кажи оно. И глумио сам. За време короне јављао ми се са поздравом ‘жив сам’, а са плановима као да ће тек почети. Сликајући мене он је сликао и себе, а по томе шта је од мене тражио видео сам како је Пуриша надрастао све те наше приче и како је прави уметник који је окрилатио да се бави уметношћу и лепотом“.
За себе, за 82. рођендан, каже да нема специјалних жеља, јер је већ добио више него што је желео.
„Да сам остао на ономе што сам ја желео, не бих био са вама овде. Нама је био велики успех да останемо живи и да некако извучемо живу главу“.
Дејана Вуковић
