МАРТОВСКИ ПОГРОМ: Голорук бранио дом

МИРНО мартовско јутро није наговештавало да ће се у новијој српској историји памтити као дан невиђеног терора и погрома над косметским Србима. Само који минут после поднева, група Албанаца из јужној дела Косовске Митровице, окупљена наводно у знак протеста због утапања троје албанске деце у селу Чабра, прешла је главни мост на Ибру и сукобила се са групом Срба која се ту затекла.

Све је личило на још један насртај и покушај освајања северног дела града. Звук сирене за ваздушну опасност био је довољан позив за све грађане овог дела града да се упуте ка главном мосту. Исто је, са групом својих колега, учинио и Боривоје Спасојевић, електроинжењер из „Трепче“. Колашинском улицом кренуо је ка „Три солитера“ у намери да заштити свој дом који се налазио на свега педесетак метара од моста.

– Срели смо се пола сата раније и кратко поразговарали. Мислили смо да је и ова „фрка“ једна од многих које смо већ преживели. Било је много људи окупљено око моста и код „Три солитера“, где су Албанци покушавали да пређу у северни део. Сукоб је постајао све жешћи, рафали све учесталији, а заглушујућу буку стварале су и сирене амбулантних кола, која су одвозила на десетине повређених. Један од рафала, испаљен из правца Културног центра са друге стране Ибра, био је кобан за Јану Тучев, која је стајала на тераси свога стана. Недуго затим, зазвонио ми је телефон, а речи које сам тада чуо од друга памтићу док сам жив: „Тата ти је погођен, пребачен је у болницу“ – присећа се син Драган Спасојевић, син убијеног Боривоја.

Чим је стигао у болницу, саопштили су му да за Бору није било спаса.

– Снајперски метак, испаљен са врха солитера у Колашинској улици, био је смртоносан за човека који се увек борио за право и правду и који је и тог дана дошао да подржи свој народ у борби за опстанак. Да голорук и својим телом стане на пут хордама албанских разуларених разарача, који су желели да затру све што је српско – са сетом у гласу говори, за „Новости“, Драган.

Тешком муком успео је оцу да испуни последњу жељу и његове посмртне остатке сахрани на гробљу у Андријевици. Драган је свој живот наставио у родном граду где живи са супругом Маргаритом и ћеркицом Василијом. Одлучан је да, и поред несреће која га је задесила и болног подсећања јер сваки пут када изађе из стана види спомен-плочу убијеном оцу, остане у Косовској Митровици.

– Никада нисам помишљао да напустим Митровицу. По цену живота, одавде нећу отићи – категоричан је Драган, познатији као Спаске.

Осим неизмерне туге због губитка оца, Драган истиче да га боли и то што починиоци организованог насиља над Србима нису откривени и кажњени.

– Ни данас није ништа боље него што је било пре 15 година. Уместо да се радујемо буђењу природе и топлијим данима, ми свако ново пролеће дочекујемо у страху од нових напада Албанаца – напомиње Драган.